Легат Милорада Павића који је овај писац оставио свом родном Београду, биће први пут отворен за јавност за време манифестације „Дани европске баштине”. Павићев легат у Улици браће Барух број 2, могуће је посетити 23, 25. и 27. септембра, од 12 до 13 часова, уз претходно заказивање на инфо-пултовима Туристичке организације Београда.
Милорад Павић је Београду завештао све своје рукописе, књиге, архиву, библиотеку од више хиљада наслова, писаћи сто из 18. века, као и две уљане слике из истог периода, описане у његовом роману „Предео сликан чајем”. Посетиоци ће моћи да виде простор у којем је писац живео 17 година, више од 300 превода његових књига на 36 језика, рукопис „Хазарског речника”, пишчеве слике из војске, фотографије са Милошем Црњанским, Драгославом Михаиловићем, Десанком Максимовић, Добрицом Ћосићем, Матијом Бећковићем, слике са страним издавачима, писма и посвете великих светских писаца...
Оснивач Павићевог легата је Скупштина града Београда, а његова супруга, књижевница Јасмина Михајловић, која је и власница ауторских права на пишчеве књиге, за наш лист је испричала шта садржи пишчев легат:
– Посетиоци ће видети Павићеву личну библиотеку која броји близу 3.000 наслова. Милорад је писао на маргинама свих књига које је читао, где год би било белине уписивао би било асоцијацију на књигу коју је читао, било оно о чему је размишљао. У витрини је изложен и прстен са галебом, који је добио приликом извођења представе „Заувек и дан више” у московском театру МХТ, а та драма, нажалост, никада није изведена у Србији. Изложили смо и његове електронске књиге на енглеском, као и први рукопис, дневник из Бугарске из 1945, када је имао 16 година – каже Јасмина Михајловић.
Како додаје, биће ту и „медаља која пуши лулу”, рад Небојше Митрића, Павићеви портрети које су урадили Момо Капор и Феђа Соретић....
– Овде је и „Хазарски речник”, једини примерак који није изгорео за време рата у Сарајеву, који је власник писцу послао уз поруку „ књиге никад не горе”. Изложили смо посвету Умберта Ека на „Фукоовом клатну”, посвету Васка Попе са којим се Милорад дружио, приватно писмо Жака Ланга, бившег француског министра за културу, као и писмо Филипа де Гола, сина Шарла де Гола, са којим је Павић гостовао у једној француској емисији. У легату су изложене и скулптуре Милорадовог оца Златка, слике сина Ивана Павића, и Владимира Дуњића чија је дела Павић волео. Штета што није сачувана Павићева виолина (на којој је дипломирао у музичкој школи изводећи Брухов концерт), која је нестала у вртлогу времена – каже Јасмина Михајловић.
Наша саговорница подсећа да је у свету постхумно објављено 30 Павићевих наслова на свим континентима, али да у Србији није изашла ниједна књига после пишчеве смрти, без обзира на склопљене уговоре са српским издавачима. Црногорски издавач „Нова књига”, додаје, обновила је издање „Хазарског речника”.
– Књижевност је Милораду Павићу била на првих десет места у животу. Ни сада не могу да га замислим без књиге или бележнице у руци. Устајао је ноћу и писао, непрекидно, на салветама, маргинама, и уносио би то у компјутер. Пошто су му родитељи били професори (мајка филозофије, отац фискултуре), и бавили су се спортом, од малих ногу је научен спартанству и војничкој посвећености, па је такву дисциплину и опседнутост пренео и на књижевност – каже пишчева супруга и додаје:
– Он није био писац који би се предавао заносу на начин на који то просечан читалац мисли. Иза свега је стајао велики и тежак рад. Увек би ми говорио да је за писање једне књиге важно да ти сам не сметаш тој књизи и да пустиш да свемир говори из тебе. Да твој его не гуши оно што је дато природно, што је божје...
Помињући да су овом писцу Руси подигли споменик усред Москве (Павић је, између осталог, познати преводилац Пушкина), и поново издали сабрана дела, да су Азербејџанци поклонили његов споменик Ташмајдану, наша саговорница наглашава да је чудно што овог писца свет признаје а Срби га се одричу. Она верује, како додаје, да ће престати одијум културне јавности према Милораду Павићу и наглашава да сваки писац првенствено живи у сопственој земљи, и на сопственом језику.
М. Сретеновић
-----------------------------------------------------------
Сарадња оца и сина
Сликар Иван Павић испричао нам је да је доста сарађивао са својим оцем. – Осамдесетих година прошлог века, на насловну страну књиге својих приповедака „Руски хрт”, ставио је мој цртеж хртова које смо тада имали у кући. Слика „Предео сликан чајем” настала је 1985. године. Наиме, док сликам имам обичај да пијем чај. Када сам почињао да радим, чај се просуо на папир, и видео сам да боја чаја може да буде занимљива на папиру и наставио сам рад уз употребу чаја. Када је то видео Милорад је написао роман „Предео сликан чајем”. Најчвршћа сарадња је била на роману „Последња љубав у Цариграду” кад сам нацртао предлошке на тарот карте, пошто свако поглавље књиге носи назив по једној тарот карти...
