До прве кише

Спадамо у ред земаља са најмање пољопривредних површина под системима за наводњавање. Мање од једног процента њива се код нас наводњава.

Спадамо и у регион Европе који је од последњих дванаест година имао четири екстремно сушне и шест умерено сушних, које су нам донеле огромне штете у пољопривреди.

Треба дакле што хитније, колико је могуће, повећати површине под наводњавањем. Јер, замислимо само да и следеће лето буде сушно, а да ништа не буде учињено да се повећа број хектара који не зависи од количине киша које ће пасти!

Додуше, до следеће године нешто ће бити промењено, јер у 20 општина у Војводини у току су радови на такозваном двонаменском коришћењу система за одводњавање. Кад ови радови буду завршени (до следеће године) Србија ће добити нових 45.000 хектара под системима са вештачком кишом. Што није мало у односу на површине које су досад наводњаване (такође око 45.000 хектара).

За ове радове држава је издвојила петсто милиона динара, што значи да ћемо за релативно мале паре ипак повећати површине под заливним системима.

Стручњаци – аутори прилога у нашој серији – кажу да бисмо на овај релативно јефтин начин (укупна улагања 150 милиона евра) брзо могли да оспособимо системе који би наводњавали још 135.000 хектара. То су системи чија је изградња раније започета, али нису завршени, или је такође реч о каналима за одводњавање који би уз одговарајуће радове (уградња пумпи) могли да се користе и за наводњавање.

И ових 135.000 хектара не би битно повећали проценат земљишта које се наводњава (имамо укупно 3,7 милиона хектара ораница), али ипак то би било више него сада, када сељацима после пролећне сетве једино преостаје да гледају у небо.

У водопривредним институтима се иначе жале да наше интересовање за наводњавање траје до прве јаче кише, и да су увек неке друге теме и инвестиције важније. Истовремено се процењује да је штета од суше у пољопривреди ове године две милијарде евра. Индиректна штета је много већа, јер мањак пољопривредних производа изазива ланац нестабилности на тржишту, инфлацију итд.

Ипак, у нашој јавности се ова повезаност губи из вида, а држава пред многим другим захтевима за инвестиције – мелиорационе занемарује. И то, најпре из оних изборних разлога, јер странкама на власти нови канали за наводњавање неће донети много гласова, а и из оних других који се тичу стварног стања у нашој уситњеној пољопривреди: ако држава и изгради одговарајућу мрежу, питање је када ће је наши сиромашни сељаци користити јер треба купити одговарaјуће пумпе и остало. Међутим, ова прича са сељацима и наводњавањем личи на ону о селу, кнезу и звону: кнеза, кад је долазио у село, није дочекала звоњава, из више разлога, а први је тај што није било звона.

Држава, дакле, мора да размишља о будућности пољопривреде и на нешто дужи рок од четворогoдишњег, јер да тако нису размишљали у развијеним земљама Европе они данас не би имали неколико пута веће приходе од ове привредне гране од оних које постижемо у Србији. И не би неке од њих, попут Холандије, биле водећи светски произвођачи, иако немају ни Војводину, ни Мачву.

Од сутра нова серија: Како до већег поверења између Београда и Новог Сада