Четвртак, 20.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Јуриш на Дедињe

Београд у новембру 1945, избори за уставотворну скупштину: на једној страни радост, а на другој неповерење према новој власти (фото архива Политике)

Има у Србији једна изрека: „ Још није време, још није време – e, а сад је касно”.

И управо то доживљавамо кад је реч о новој политичкој историји од Другог светског рата до данас. Пропуштене су бројне прилике, док су још били живи актери многих спорних дешавања, да се прецизно и објективно реконструише прошлост. Иначе процес демистификовања и преиспитивања историје, увек је болан и носи ризик нових друштвених подела.

Шта се заправо десило октобра 1944. године када су пролетерске јединице дошле у Србију?

За стање у Србији тада Партија није имала дилема:

,,Чаршија и градска интелигенција је против нас”, реферисао је Благоје Нешковић 1945, на једној мартовској седници Политбироа ЦК КПЈ.

Неповерење према новој власти било је и израз репресалија према онима који нису били одушевљени пресађивањем бољшевизма. Локална власт је имала широка овлашћења, а на такав закључак упућује документ који је Команда КНОЈ-а 21. јануара 1945. послала ОЗН-и:

,,Појединце за које постоји оправдана сумња да потпомажу или би били у стању потпомагати банде, с обзиром на њихово политичко гледање, пасивно задржавање према нашем покрету, фамилијарне или пријатељске везе према непријатељу, одстранити бар за време чишћења с тог терена и заточити их на унапред установљеном месту.”

И јуриш пробраних партијаца на Дедиње и њихова грабеж за туђом имовином и привилегијама допринело је односу према новој власти. Три месеца пре завршетка рата, док је пола Југославије било под окупацијом, најближе Титово окружење тражило је од војвођанског руководства да за врховног команданта што пре обезбеде „три стручна човека за млекарство, једног кобасичара и два баштована, наша симпатизера, које познајете као потпуно наше”.

У првом налету „чишћења”, кад је ,,мрак појео” највише људи, у комунистичкој Југославији нису постојали никакви писани закони. Појавили су се тек кад је конфискована имовина највећег броја привредника и индустријалаца.

Први закон о кривичном поступку донет је 1948, а први кривични закон тек 1951. године.

До тада је са Београдског универзитета удаљено више од 60 угледних професора, а сваком четвртом бирачу одузето је право гласа.

У Србији се за све и свашта губила национална част, што је аутоматски значило и конфискацију имовине и терање на тежи или лакши принудни рад и губитак свих грађанских права.

Пензионисани министар др Василије Протић изгубио је националну част због тога што је Југословенској избегличкој влади у Лондону доставио „шездесет фотографских снимака о усташким зверствима у Јасеновцу”.

Један сељак је због скривања десет килограма вуне кажњен са четири године принудног рада, а Бранко Нешић из Каменице код Ниша је због тога што је ослободио своје мештане из сеоског затвора, а насилно одузето жито поделио сељацима, осуђен на смрт и конфискацију имовине.

Вучета Вучетић, секретар Месног народног одбора у селу Ибарска Слатина код Звечана, убио је сиромашног сељака Паунка Милутиновића због тога што на време држави није дао бесплатно 50 килограма житарица.

За непуну годину дана, кроз војвођанске затворе прошло је више од 8.800 сељака.

До средине 1951. само кроз затвор у Забели код Пожаревца прошло је 86.000 српских сељака.

Правда је била у рукама политички подобног апарата нове власти.

Један суд је вербалну увреду председника месног одбора и његове супруге прогласио „кривичним делом против народа и државе”, изричући виновнику те увреде казну од три године затвора.

,,Оптужени ничим није доказао да није учинио дело за које се оптужује”, гласило је писмено образложење једног суда.

Други суд је конфискацију имовине једном човеку образложио „лошим држањем оптуженог пред судом”.

И шест година по завршетку рата, сваки пети судија у Србији није био правник, у Македонији сваки трећи, а у Босни и Херцеговини од 184 судије, 110 је било без икакве правне спреме.

У среским судовима у земљи ситуација је била још гора. Од 1.001 среских судија у Југославији, њих 254 нису имали правно образовање. Лаичких среских судија у Хрватској било је 5,81 одсто, у Црној Гори и Војводини 13,83, у Словенији 15,02, у Србији 24,17, у Македонији 42, а у Босни и Херцеговини 74,08 одсто. У овој републици тада је правду делило 65 судија који су имали само основну школу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.