Петак, 21.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Терориста из Титове виле

Браћа Стоиљко и Живко Кајевић с подмлатком СОПО-а

Почетком лета 1964. године у Паризу, у стану Јована Бркића, на Авенији Пол Думерг бр 162, окупило се тридесетак људи.

Није било никаквих нарочитих говора. Андра Лончарић је кратким, бираним реченицама саопштио присутнима да се имају сматрати оснивачима прве тајне политичке и терористичке организације.
Ово тајно друштво названо је „Крмчија”. Име је преузето из књиге правила за духовни живот Срба ,,Крмчија Светог Саве”. Крмчија – у слободном преводу значи – Кормило.

Јован Бркић, домаћин овог скупа, по свему судећи човек француске обавештајне службе, живео је у стану који је вредео у оно време преко милион долара. Прва комшиница била је Брижит Бардо. Легендарној секс бомби сигурно није падало ни на крај памети да се тик до њених врата окупљају терористи.

Наравно, тајна група „Крмчија” није имала ничег заједничког с духом „Крмчије Светог Саве”.
Програм ове организације није се много разликовао од програма Аписове „Црне руке”.

Водећу реч имали су Андра Лончарић, капетана Вељко Реметић и принц Михајло Петровић, унук црногорског краља Николе.

На овом завереничком састанку уочиће се и једно име, које ће доцније бити често присутно у емигрантском животу Срба. Молитву, уочи овог скупа, одржао је поп Стоиљко Кајевић, који је емигрирао из Југославије и у Паризу студирао теологију на Академији Свети Сергије (заједно с митрополитом Амфилохијем Радовићем).

Већ на првој седници најужег руководства Крмчије, договорено је да поп Кајевић мора одмах за Америку. Осмишљен је план да се организација прошири и преко океана. Са препоруком из Париза, од Андре Лончарића и Јована Бркића, поп Стоиљко Кајевић стигао је у Чикаго и јавио се владици Дионисију.

Владика Дионисије, који је тада био на челу расколничке цркве, прихватио је младог свештеника који почиње да спроводи у дело налог Андре Лончарића о оснивању тајне терористичке организације у Америци и Канади.

После темељних провера, сачињен је списак од 36 особа које је требало да чине срж организације. Договор је пао да ново име буде СОПО, односно Српски ослободилачки покрет – Отаџбина.

Оснивачки скуп је заказан за 26. август 1966. године, у мотелу „Бивер Вали”, у близини Питсбурга.
Из Чикага су стигла два аутомобила. У једном су били Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић, а у другом момци које је Андра Лончарић послао из Париза: Александар Десанчић – Бебан, боксер Боро Корнић, Десимир Марјановић – Лима и Милан Николић – Бели.

Ова четворица су стекла славу у емиграцијским круговима, пошто су као дечаци украли службена кола Александра Ранковића и зато су осуђени да шест година година проведу у Поправном дому у Крушевцу.

Из Кливленда су дошли Ђорђе Ђелић и Милан Чуковић, који је, иначе, био првак САД у дизању тегова.

Бећо Ракочевић и браћа Бранко и Коста Станојевић дошли су из Торонта.

Овај други, Коста, под именом Кен, почетком деведесетих година прошлог века постаће популаран у Југославији јер је био чак „закупио” Титову вилу у Игалу. Екипу из Торонта чинили су још и Брана Петров, Раденко Буквић и Јован Јовановић.

За главног и водећег човека СОПО-а изабран је поп Стоиљко Кајевић. За пропагандни рад су били задужени Миомир Радовановић и Драгиша Кашиковић.

Њих двојица су тада били уредници радикалног емигрантског листа „Слобода”, који је излазио у Чикагу. Миомир Радовановић био је и власник култног ресторана „Миомир Сербиан клаб”.

На овом завереничком скупу у Пенсилванији договорено је да се у року од шест месеци изврши прва акција. Поп Кајевић, уз помоћ Косте Станојевића, три месеца је обилазио амбасаде и конзулате по Сједињеним Државама и Канади. Детаљно је испитивао њихов систем обезбеђења. У Детроиту, 28. октобра 1966. године, Кајевић је поднео извештај осталим члановима СОПО-а.

Једногласно је донета одлука да се идуће године, на ноћ уочи Светог Саве, дигну у ваздух амбасаде у Вашингтону и Отави, и конзулати у Њујорку, Чикагу, Сан Франциску и Торонту.

Канадски тим, предвођен Костом Станојевићем и Бећом Ракочевићем, успео је из једног војног депоа, на северу Онтарија, да изнесе сандук експлозива високог квалитета. Товар за „Светосавску бакљаду” био је спреман, само га је требало пребацити за Сједињене Државе. Централа у Чикагу одлучила је да се та операција изведе ноћу, 21. новембра 1966. године.

Истовремено је договорено да се сви учесници у акцији, исте ноћи, окупе у Толиду, у држави Охајо, шездесетак миља од канадске границе.

Сутра: Дипломатска представништва лете у ваздух

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.