Важно је да су отерали Лукића...

Мушки фризерски салон „Пеђа” је увек пун муштерија. Нешто због брице, који је подједнако вешт и говорљив, а нешто зато што у салону има две и по фотеље за шишање и још мање места за чекање. Пре неколико дана седео сам док ми је око главе зујала машина за шишање и слушао разговоре редовних муштерија, мојих мало старијих комшија. Овог пута разговор је, што се ретко дешава, са фудбала (тениса), мобилних телефона и аутомобила, неочекивано скренуо. Човек до мене, седи педесетогодишњак, резигнирано је набрајао проблеме. Радио је у неком успешном приватном предузећу, месецима није примао плату, када се побунио исплатили су му заостале зараде, додали педесет евра и отпустили га. Сада ради на разним странама, али се пита, како да народ овде живи? „Организовали су приватизацију да народу замажу очи. Продали фирму за 150.000 евра, поделили радницима по две-три хиљаде, ни испраћај за те паре не можеш да организујеш, и онда их поотпуштали...” Од обесправљености радника брзо је прешао на сопствене тезе: рецимо, како „нема живота ако се не ради као некада од 7 до 15 часова”. „Нас терају да радимо читав дан као Американци, а тамо сада људи чекају у редовима да се баце с моста (зар треба и ми тако)”. Тврдио је да људима замерају што се задужују, али: „шта ћеш: једном у животу мораш да се стиснеш, купиш много добра кола и живиш ко „човек”, не би то радио дана телевизији политичар није рекао да ће наредних година бити све боље и боље... Те, који су на телевизији лагали треба послати на стогодишњу робију!”, рече резигнирано... Али, „некад се под Титом живело лепо, нико се паметан није бавио политиком, живели смо мирно, новине су писале о финим стварима, плата је била редовна, људи се запошљавали, кредити били ’питоми’”...

Млађи човек, који је чекао свој ред на шишање и играо тетрис на мобилном телефону, покуша да га прекине веселом упадицом: „Важно је да су сменили Лукића (Владана, председника ФК Црвена звезда)!”

Говорник међутим тек тада доби замах: „Данас кажу: Тито се задуживао... Па, рођаци, задужите се и ви тако. Шта има?! Ви сте много дужнији од њега, а нама ништа нисте дали. И још лажу око Косова. Молим Те... стално понављају никад нећемо признати Косово. Ма шта лажете народ, ко то стално понавља и зашто? Мислим, ако смо рекли и ако је већ сигурно да нећемо дозволити да се Косово отцепи, шта то има стално да се понавља... Одма на робију тог што понавља те глупости!”

„Ма пусти бре то...”, рече шампион у тетрису, „битно је да су Лукића најурили”.

Док сам одлазио размишљао сам да ли да нешто кажем. Сви ми који се о трошку буџета бавимо науком и просветом, позвани смо од тог нашег народа да понудимо предлоге одговора на ова нерешива питања и безобалне теме. Требало би да о томе знамо нешто више, можда и само зато што не мислимо да је лоше читати новине и интересовати се за политику... И таман сам заустио да кажем, како је капитализам код нас нерегулисан и лош, али да је народна већина суштински стално гласала за неодржив систем који је постојао пре 1990. Радници јесу обесправљени, али су понекад радије бирали да за отпремнине купе непотребна а прескупа кола или да се колективно наједу и изопијају са још 300-400 пријатеља, рођака и непознатих сведока свог тренутног охолог богатства него да уједине тај новац и започну нов посао. Заустио сам да приметим да је у малој Србији немогуће успоставити другачији систем од оног који постоји у остатку Европе, осим наравно ако, као у време Брозове диктатуре, нема неког у иностранству ко би тако нешто платио. Желео сам да споменем и како кредит за скуп аутомобил (осим ако овај није део потреба посла и не доноси повећан приход) представља углавном израз невероватне глупости која мора бити кажњена бедом. Не може се вечно зарађивати 300, а трошити 600 евра...

Онда сам се угризао за језик. Па, већина мојих колега на институтима окупљена је у синдикату који захтева укидање бодова и пројеката, повратак на „дивна” времена када смо сви били „исти” – исту је плату примао онај ко је објавио 20 књига и онај ко за цео радни век није објавио ништа. Како да говорим о правној држави и тржишту кад је преко пута кафана, коју је као двадесетосмогодишњак отворио наш политичар уложивши у њу стотинак хиљада евра, поред ње је локал бившег градског функционера који вредни двоструко, а у тој, новој, згради, подигнутој на месту где би требало да буде парк, у стану који вреди четврт милиона евра, башкари се општински функционер без уочљиве каријере изван политике.

Пита ме Пеђа: „Антићу, да ли би ти нешто додао...” Замислим се: „Ма, нека су дегажирали Лукића...”

Чедомир Антић

Напредни клуб