Будућност Срба у Хрватској?

С овим питањем сусрео сам се почетком задњег десетљећа 20. стољећа, и то посредством одговора које нисам тражио, а које сам добивао са различитих страна. Споменут ћу двије стране. Једну с хрватске, једну са српске. Обје су ми своје одговоре или своја мишљења о будућности Срба у Хрватској дале приближно у исто вријеме, у касно прољеће и рану јесен 1991., у јеку рата у Хрватској. С хрватске стране, један од савјетника тадашњег предсједника Републике Хрватске у разговору ,,с ногу” између Свеучилишта и Хрватског народног казалишта на Тргу маршала Тита Петру Лађевићу, тада генералном секретару Српског демократског форума, и мени, коментирајући наше напоре да крајишки Срби не заврше на ратном путу, казује: пустите њих, њима се не може помоћи. Са српске стране, један од чланова Предсједништва СФРЈ у разговору (вођенoм у сједишту једне странке недалеко oд Универзитета) с Јованом Рашковићем, тада већ бившим вођом Срба из Хрватске, и са мном, говори како Срби у Хрватској не могу живјети у Хрватској, с Хрватима. Касније сам од разних чуо или читао изјаве у којима се на сличан начин одређивала или планирала будућност Срба у Хрватској. Овим хоћу рећи да су одговоре о будућности Срба у Хрватској неки дали и прије него што се та будућност претворила у садашњост.

-----------------------------------------

Будућности Срба данас, када све подсјећа на ратне деведесете у Хрватској овиси у првом реду о јачању њихове институционалне, развојне и идентитетске политике.

Данас у Хрватској живи нешто између 200.000 и 250.000. Срба и то у три доминантна подручја: реинтегрираном подручју источне Славоније у којем су засад заједнице најодрживије, подручјима преко којих су прошли „Бљесак” и „Олуја” и у која су се уз све отпоре и тешкоће избјегли Срби враћали, те подручја великих и већих градова кроз које су 1991/92. прошле неименоване и још увијек недовољно дискутиране операције чишћења Срба.

Данас су Срби у Хрватској солидно организирана заједница с виталним иако статусно још од стране државе непризнатим институцијама: Српским народним вијећем као националном самоуправом с 1.600 изабраних вијећника у око 170 опћина, градова и жупанија; Самосталном демократском српском странком са три мандата у Сабору, с преко 220 вијећника опћинских, градских и жупанијских скупштина, те више од 30 замјеника жупана, опћинских начелника, замјеника опћинских начелника и градоначелника. Заједничким вијећем опћина као регионалном самоуправом на подручју источне Славоније, Барање и западног Сријема; Српским културним друштвом „Просвјета” с више од 50 пододбора. Тиме Срби у Хрватској уз Српску православну цркву имају солидну институционалну основу за своју одрживост.

Развојне претпоставке одрживости, посебно у повратничким подручјима, друге су по важности за будућност Срба у Хрватској. Осим партиципације у власти и јачања опћинских буџета, од посебне важности су развојни програми и осигуравање средстава за њихову реализацију у пољопривреди, малом подузетништву и обитељским туристичким капацитетима. Центар за развој и инвестиције и Тесла штедна банка два су инструмента која су оформљена у те сврхе.

Идентитетске претпоставке одрживости засад су најслабије развијене због веће посвећености повратку избјеглица и њиховим проблемима. Осим у источној Славонији гдје постоје посебне школе и снажне црквене опћине, у другим дијеловима мали број дјеце је укључен у културне, школске и црквене програме са садржајима значајним за идентитет Срба у Хрватској. Стварање школских програма са садржајима који би омогућавао позитивну идентификацију и српској дјеци, јачање комуникације између заједнице и цркве те обнављање укупне споменичке баштине представљају нужне претпоставке за јачање идентитетске одрживости.

Уколико успију у томе да ојачају ове три претпоставке своје одрживости имат ће будућност, уколико не успију будућност ће им бити неизвјесна.

-----------------------------------------

Што се ослобађајуће пресуде генералима Готовини и Маркачу тиче, она је Србе у Хрватској још једном подсјетила на најгора искуства према њима почињеног злочина у рату 1995, али и у рату 1991/92. Неки кажу да су тиме још једном кажњени. То тек треба видјети да ли су кажњени они или они који су је доживјели као још једно ослобођење. Било како било, у мјери у којој то буду могли, Срби у Хрватској би требало да помогну да једно од тога изађе на видјело, јер и о томе овиси њихова будућност.

Председник Српског народног вијећа, саборски заступник СДСС-а, професор универзитета