Одакле и од ког рода је Карађорђева старина

У српском народу постоје хиљаде породица које су се, стицајем злосрећних историјских околности, у више нараштаја потуцале од немила до недрага, мењајући места боравка међу разним племенима и областима под управом различитих господара, и по невољи мењале више крсних слава као разазнатљиви знак припадности и порекла.

Такве породице су унапред осуђене на губитак спона са сродницима и прекид у памћењу сопствених корена. Једна од њих је и породица Карађорђа. Он, син пуког сиромаха, уздижући се искључиво сопственим трудом, није се позабавио овим питањем.

Нико од његових савременика, који су оставили сведочанство о њему, не позива се на њега, о даљим прецима. Када су, у прошлом веку, Карађорђеви потомци настојали да нешто више дознају о дубљим коренима своје лозе – многи извори су били још више непознати.

Међутим, данас, захваљујући и многим новим чињеницама и подацима из више наука (историја, етнологија, антропогеографија, фолклористика, генеалогија) а највише захваљујући истраживањима Милета Недељковића можемо да поставимо оквир порекла Карађорђевих предака, до насељавања у Шумадију.

У историографији и књижевности, мишљење да су Карађорђеви преци од Васојевића носило је превагу. Још почетком прошлог века, Сима Милутиновић Сарајлија именовао је вожда као сина Васојевића.

Његово мишљење је почетком прошлог века прихватио и историчар Вукићевић, прилажући као доказ диплому коју је 1840. године владика црногорски Петар II Петровић Његош издао Вождовом сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да Вожд потиче  од „древних кнезова наше провинције Васојевића”. Тачно је да су Вождови преци подуго боравили у Васојевићима, али то не значи и да су Васојевићи пореклом.

Мит о Васојевићком пореклу Карађорђевића својски је потпомагао и кнез Никола када је најстарију ћеру Зорку удао за Вождовог унука Петра, потоњег краља Србије.

Занимљив је прилог тврдњи да Вождови преци нису Васојевићи, који је дао Григорије Божовић наводећи податак да они нису, као остали Васојевићи, славили Св. Аранђела или Александра Невског, већ – Светог Андреју (славу коју ће Вождови наследници узети тек 1890).

Но, Божовић, тврди Миле Недељковић, „у једноме је био на доброме трагу – записао је да су Вождови блиски преци били у Беран Селу, испод Ђурђевих Ступова, селу западно од Берана, одакле су се преселили у село Годушу у Бихору.

Годуша је до 1809. године била српско православно село. Данас у њему нема ниједног православног житеља, но само наше исламизовано становништво, али многи топоними подсећају да је то било село православних Срба: Боганово село, Богутов до, Матова страна, Бошков до, Влашки поток, Попова раван, при чему није без значаја и чињеница да се у Годуши налазе рушевине три православна храма и остаци пет српских гробаља.

А управо се у Црнчи налази кључ решења загонетке о пореклу Вождових предака. Црнча, веома старо село, које се помиње у Жичкој хрисовуљи (1220), налази се у доњем току речице Црнче, притоке Лима, а данас око трећине становника у овом селу су муслимани“.

По резултатима испитивања једног другог истраживача, Лутовца, најстарији род у селу су Гурешићи, којих је 1965. био пет кућа. За Гурешиће Лутовац пише да ни они нису бихорски староседеоци, већ да су им преци досељени негде из околине Подгорице.

О овом роду Лутовац је још записао: „Они одавно тврде да су од њихове породице Карађорђевићи, чија је кућа била у Долини. То се предање чује не само у Бихору већ и у суседним областима. Један стари Гурешић ми је причао како им је Карађорђе, кад је долазио код Суводола 1809. године, дао велики бакарни казан.”

Тврдњу о сродништву Гурешића и Карађорђа записао је у  у књизи о Васојевићима историчар Миомир Дашић. Обрађујући продор српске устаничке војске 1809. године у ову област, Дашић истиче: „Вожд је тада лично предводио главнину устаничке војске кроз Бихор.

У селу Црнчи срео се са својим рођацима Гурешићима (од овог рода је потицао Карађорђев ђед Петар). Неки подаци говоре да их је том приликом даровао оружјем и муницијом, наводно и неким војничким казанима.”

Поред предања има у Лутовчевим записима и драгоцен податак о крсној слави, који потврђује сродство Гурешића са Карађорђевићима. У Бихору и Коритима, каже он, укупно је 103 села и у њима 334  куће српска рода, које славе двадесет различитих крсних слава, а једино Гурешићи славе Св. Климента, славу коју су Карађорђевићи одржавали све до 1890. године.

Сутра: Карађорђеви преци били су кнежеви Војиновићи