Уторак, 18.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Правда Светог Илије

Моја мајка је Преровка. Рођена је у Ћосићевој Великој Дренови у кући угледног домаћина Милутина Мутавџића који је први у селу имао фијакер са каруцама и једини умео да ,,удара” инјекције јер је као редов служио кадар у болничкој чети гарнизона Битољ, далеке 1921. године. Некада, давно – у време оскудности и безбрижности, као дечак сваке године сам одлазио код деда Милутина на летњу богомољу Свети Илија коју је он као и цело село славио три дана.То су били најлепши и најсрећнији дани мог детињства.

На сабору Светог Илије који се одржавао на игралишту недалеко од авлије мога деде први пут сам се попео на рингишпил, први пут сам пробао ушећерени сладолед који смо јели као да гриземо преслицу вуне, први пут сам видео црнопуте акробате како уз подврискивање удавача у шареним аљинама „гутају” ватру и возе мотоцикле на ободима великих бачви.

Још сам у партизанским филмовима глумио романтичне и ретко победиве хероје када је Бог одлучио да прерано, са непуних шездесет година, узме моју мајку Веру. И то баш на трећи дан Светог Илије 1988.године. Људи кажу да синовима нестане пола џигерице из утробе кад им умре мајка, поготову кад се то деси напречац и изненада. Светац који је у мом животу био значка за нешто најрадосније и најлепше, кога сам с нестрпљењем очекивао и црвеном оловком заокруживао у црквеном календару – због преране мајчине смрти постао је најтужнији дан у мом животу.

А онда се у недељи Светог Илије 1995.године догодио кошмар страшног сновиђења и најсуровије стварности који ме је згромио и ошамутио, чију резонанцу бола, немоћи и огорчења осећам и дан-данас. У мозак су ми се урезале слике којe нећу заборaвати док сам жив, гле чуда и ироније – на аутопуту „Братство и јединство”, на педесетак километара од Београда, негде код мотела ,,Проклета Јерина”.

Сећам се зоре прохладног летњег јутра, памтим свежину кишице која је усред летње жеге оросила те ноћи, не заборављам рапавост дланова мога оца са којим сваке године у то доба обилазим мајчин гроб. Док ме испраћа и рукује се са мном дели ми савете како да возим, да водим рачуна, да је још ноћ, да сељаци знају да сабајле излазе на асфалт, а да ретко ко има исправно светло на трактору. Са кнедлом у грлу излазим из свог села, као да сам нешто крив. Још увек чујем брујање мог новог ,,опела” којег сам купио те године и уживао у њему као сиромах у телету.

Кад возим сам – ја волим да гласно певам. Кад би ме неко чуо помислио би да сам луд. Са радија се чула нека изворна српска песма, која – не могу да се сетим, али смем да се кладим да је рефрене одсвиравала Радојка Живковић. Знао сам да је она, умео сам да препознам звук њене хармонике и јединствене трилере њеног чаробног музицирања. Из правца Ниша аутопут је био скоро пуст, баш као правац из Београда који је промицао са леве стране моје шофершајбне,јер је непрегледна колона Турака већ одмакла према Азији неколико дана пре. Певао сам наглас, лак и срећан, спокојан и радостан што се враћам у Београд. Додајем гас преко дозвољене брзине са жељом да што пре стигнем на Миљаковац где сам живео. А онда сам умукао.

У први мах сам помислио да се ради о непрегледној колони статиста за неки филм. Из правца Београда, на скретању код већ поменутог мотела „Проклета Јерина” – кочим и видим: унезверени полицајци поред кола са ротацијама млате рукама и одвраћају од изласка са аутопута стотине, хиљаде људи који се тискају поред претоварених прашњавих аутомобила, за које ниједан отпад не би био заинтересован.

Старци, мајке с децом, неколико трудница, чупава и мусава деца у кратким панталонама, две козе на отоману кратко привезане за металну дршку од рерне на шпорету, необријани мушкарци у војничким маскирним кошуљама – вичу и снажно гестикулирају испред вода милиције који им у пуној ратној опреми и под претњом оружјем не дозвољава да скрену према Смедереву, Паланци, Тополи… Непрегледна колона јадног и ужасног каравана чемера, муке и најстрашније трагедије – која се помирила да нигде не може да скрене, већ мора даље, низ аутопут, ко зна куда и ко зна где. Као речни талог грања, трулих пањева и дрвећа, као бачена непотрепштина коју вода треба некуд да однесе – заптива водоток аутопута и зауставља возаче бугарских шлепера који у повратку с европских зелених пијаца вуку празне контејнере за воће – мамурни и поспани гурају, главе кроз прозор и објашњавају радозналцима попут мене: ,,Много големе колоне на људи тек стижу од правац Шид и Сремска Митровица”…

Ужаснут, са дрхтавицом у кичми – грозничаво окрећем бирач станица на радију. Налазим и чујем усплахирени глас спикера Радио Београда: Крајина је пала, јединице хрватске војске ушле су у Книн. Убрзо затим и у годинама које следе – сазнаћемо које су све и какве грозоте, колике страхоте и зверства починили планери и извођачи страшног и монструозно убилачког сценарија смрти којег су назвали ,,Олуја”. Ових дана сазнајемо да су своје морбидне намере планирали заједно с америчком Цијом. Макар се тако хвале.

И? Шта сада? Седамнаест година касније, готово истог дана када је јављено да је врховни тужилац државе Аустралије одлучио да Србин Драган Васиљковић, познатији као капетан Драган, после трогодишње процедуре мора да буде изручен Хрватској – стигла је вест да суд у Хагу трајно пушта на слободу два човека који се зачудо ни у српским медијима не називају злочинцима него генералима. Ја им имена нећу поменути. Без помена о кривици, ни трага о разуму а камоли о правди. Погубни злочин протеривања више од 200.000 Срба са прадедовских огњишта – као да се није ни догодио. Боже – има ли те…? Притом се званичници хрватске државе хвале како су слободу својих генерала платили износом од 30 милиона евра!? Коме су дали те паре, на ком шалтеру? Имају ли са тим некакве везе старци који се сликају у црвеним одорама и камилавкама у ентеријеру Хашког суда који личи на сценографију ,,Рата звезда”?

После свега,згрожен сам и посрамљен. Од силе и неправде, од немоћи и срџбе. У грудима само што ми не прсне,на очи ми навиру сузе. Баш као оног августовског јутра, три дана после Светог Илије – када сам све до наплатне рампе у Бубањ потоку држао волан и плакао.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.