Осуђеници, свеци и грешници

Шабац – Давно је високи мушкарац, тиркизно плавих очију, био талентовани иконописац. Потом га је, ваљда нечастиви, онај који ровари у нама, искушава нас, провоцира, шапуће како смо неспособни, несналажљиви у свету створеном само за махере, скренуо са утабаног пута.

Иконописцу су се смучиле боје, четкица је почела да га нервира, руке да дрхте. Свеци су постајали све безличнији, цркве све хладније... Слободан Борић је изабрао другачију врсту вере. Почео је да се моли еврима и доларима, да се дружи са опасном екипом, која се крстила само када би им успели мутни послови, само када би помислили да су победили онога одозго.

Слободан је почео да тргује људима. Кријумчарио их је преко границе, преводио их у непознати свет, охолост га је окаменила, несрећни људи из далеких светова за њега су представљали само бројке које су се гомилале... 

Сада је иконописац византијског стила поново на почетку. Руке му не дрхте док држи четкицу, боје поново имају онај привлачан мирис, очи светаца му поручују да му је опроштено. Ваљда му је опроштено.

На великом зиду затворске капеле Светог Илије, Слободан слика иконе светог Петра и Павла. Осуђен је на 15 месеци затвора. У Казнено-поправни завод у Шапцу стигао је пре месец дана.

Полицијски инспектор Миленко Поповић није од оних осуђеника који изговарају класичну реплику: лежим невин, на правди Бога, лажно су ме оптужили, сместили су ми.

Стиска вилице, гледа право у очи и каже ми:

– Крив сам и одслужићу. Затворићу ово животно поглавље и кренути испочетка. Мени казна од две године затвора није била потребна, сам сам себе довољно казнио – говори гласно, јасно, као на рапорту на који га нико није позвао. Пошто је извесно време провео у капели, изашао је нестварно миран.  

Полицајац са оне стране решетки, често цитира Светог Саву: „Мртав сам и пре смрти, пре суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке, сам себе мучим...”

И он је, попут иконописца, неколико месеци радио на подизању затворске капеле, претварајући запуштени магацин за складиштење кромпира у духовну оазу у којој осуђеници траже опроштај, проналазе мир, чезну за спокојем. Већина осуђеника стоји испред капеле.

Погранични полицајац који је примао мито, одрадио је сјајно молерске радове, претварајући гомиле стиропора у реплику камена. Младић из Старе Пазове, коме су пронашли пиштољ у колима, четрдесетчетворогодишњак из Сремске Митровице, који је изазвао саобраћајни удес, осуђен на 18 месеци, још један момак из Владимираца, који је изазвао несрећу на путу.

Стицај околности или њихова непажња, глупост или грамзивост, све једно, спојили су их за извесно време. Радили су заједно, стварали капелу, покушавајући да потраже опрост грехова. Само они знају колико им је то потребно.

Њихов духовник, свештеник Бранко Симић, познаје свакога понаособ.

– Спријатељили смо се последњих неколико месеци, радећи у капели, али и на изградњи конака цркве Светог Василија Острошког у Шапцу – прича духовник. Зна их у душу, осећа њихове немире, постали су му драги, не крије то. Старешина храма отац Иван Јанчић их је неколико пута возио у својој „лади” до конака. Понекад би их два километара даље, од затворске капије до храма, одвозила затворска марица. Понекад би робијаши сели у аутобус и отишли сами, без стражара.
Робијаши, то је тешка реч за ситне преступнике који су починили казнена дела по први пут. Саобраћајке, ситне преваре, мито од неколико стотина евра, који је узео погранични полицајац са талентом за молера...

Затвор у Шапцу, прекривен снегом, са залеђеним језером и паткама које су се скупиле у средини, представља казнено-поправни завод отвореног типа, али за починиоце прекршаја, који немају да плате 30, 40 хиљада динара, идилично је место за опоравак, као уклети хотел у ком опрост греха по дану вреди 1.000 динара. 

– Овде су на издржавању казне први пут осуђени на казне до три године, као и за сва дела учињена из нехата – прича управник Владимир Буквић, док шетамо отвореним делом затвора. Осуђеници нису под стражом. Шетају слободно, телефонирају, гледају телевизор. И, моле се. Управник Буквић и владика шабачки Лаврентије, пре неколико месеци су потписали уговор о пословно-техничкој сарадњи, који подразумева да „слободњаци” иза бодљикаве жице, по потреби, помажу у црквеним пословима.

Отац Иван је веома задовољан њиховим радом. Осећао је понос осуђеника који су вапили за још једном шансом. Окајавали су грехе и сваки од њих је уткао део себе у капелу и конак, оставио је траг своје судбине. Конак је подигнут, али ће од пролећа започети послови на изградњи крстионице под ведрим небом, реплике Витлејемске пећине. Саградиће се и два бокса за поније, како би црква отворила школу јахања...

Многи од осуђеника који су градили капелу и конак, отићи ће кућама. Доћи ће неки нови грешници у потрази за опростом. Хоће ли им свеци, које су насликали њихови претходници, икада опростити? Ваљда хоће.

Перановић најпознатији притвореник

Најпознатији осуђеник је свештеник Бранислав Перановић, који у затвореном делу установе, притвору, чека пресуду по оптужници за тешко убиство штићеника Небојше Зарупца у кампу за одвикавање зависника од дроге. Перановић је искористио своје право, уз сагласност суда, да у капели разговара са духовником.