Уторак, 28.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Када истекне виза...

Париз, скулптура "Човек" аутора Пјера Траверсеа (фото Ројтерс)

Пре неколико година у Паризу, упознала сам једног младића из Крагујевца који је радио као грађевински радник. С’времена на време бисмо изашли на кафу и једном приликом ме је замолио да му уновчим чек са платом јер као илегални имигрант није имао банковни рачун. “Ако пристанеш,” – рекао је, – “добићеш уобичајених десет посто…”

Морала сам да одбијем, јер сам се сетила како је један мој друг из Београда исплаћивао колеге на грађевини јер њихов газда није желео да тај ризик преузме на себе. Одмах је добио позив из банке која му је затворила рачун, јер се на њему налазило превише новца.

“Уобичајених десет посто” је дакле значило да такве услуге илегални имигранти морају да плате и да за њих постоји тржишна цена.

Сваке године, стотинак хиљада илегалних имиграната долази у Француску са туристичком визом и остаје након што она истекне. Све док не добију легалан боравак, живе у некој врсти паралелног друштва. Раде “на црно” код газде који на њима добро зарађује јер им не уплаћује ни пензију ни социјално осигурање – у Француској нето плата износи само 40% од бруто плате – а понекад заборави да им плати и направи се да их не познаје. Изнајмљују стан на туђе име и често живе у групама, како би се међусобно помагали. Избегавају најпрометније железничке и метро станице, како не би због рутинског легитимисања доспели у “Центар за административно задржавање” што је еуфемизам за затвор.

Не боје се толико ни депортовања колико се боје да не изгубе родитеље и не оду им на сахрану док још не могу да слободно путују у своју земљу и да се из ње врате.

Када сам упознала свог вереника, већ на трећем састанку ми је рекао да нема легалан боравак у Француској и да је предао захтев да му се он одобри у Шпанији, јер су тамо закони много повољнији по илегалне имигранте. Замолио ме је да сачекам да добије боравак, јер није желео да помислим да намерава да ме ожени само зато да би остао у Француској. И тако већ месецима редовно одлази у Каталонију како би тамо предао овај или онај документ и живи у ритму заказаних рочишта и преговора са својим адвокатом. Највећи број имиграната на крају ипак добија боравак, само треба издржати вишегодишње неприлике и сачувати оптимизам. Свеједно ми срце прескаче од страха сваки пут када он прелази француско-шпанску границу.

Нажалост, немамо другог избора него да стрпљиво сачекамо одговор из Шпаније. Понекад се дешава да матичар одбије да прими документе за склапање брака када оцени да се будући супружници не познају довољно дуго, или да пријави младенце полицији која пошаље страном држављанину позив да напусти француску територију уколико не добије доказе о заједничком животу. Дешава се и да конзулат оптужи пар за фиктивни брак уколико се он склопи у страној земљи и уопште не одговори на захтев за издавање визе. 

“Немојте да бринете,” – рекао ми је адвокат, – “уколико будете имали било какав проблем, увек можемо да поништимо административне одлуке захваљујући грешкама у процедури...”

Склапање брака по сопственом избору спада у основна људска права и администрација редовно губи процесе пред судовима. Нажалост, процедуре трају годинама а за то време имигрант не може да ради легално и уплаћује пензионо осигурање, тако да у старости стиче право на минималну пензију. Ко зна, можда је баш то циљ администрације – да се странци онемогуће да добијају иста примања као и локално становништво...?

Када некоме кажете да намеравате да се удате за илегалног имигранта, увек вас упозори да добро размислите и проверите да ли изабраник можда нема намеру да вас искористи. Као да се већина бракова ионако не склапа из неке користи – због супружникове ситуираности, лепоте, положаја или славе. Чак се и љубав у великом броју случајева може протумачити као корист, јер не волимо некога само зато што му желимо добро, него и због тога што је нама добро са њим.

Уосталом, колико пута сам чула приче о томе како супружници након венчања малтретирају илегалне имигранте, одузимају им пасош, претварају их у робове и уцењују их да ће их пријавити полицији да их депортује... Недавно ми прича пријатељ, бивши илегални имигрант, како га је супруга избацила из трособног социјалног стана како би могла да издаје собе пријатељима који пуше марихуану. Посаветовала сам га да се врати кући, да обавести полицију да је избачен из сопственог стана, а да затим јави општини да се разводи и затражи да му замене велики стан за два мала.

Средовечне францускиње често одлазе у бивше колоније и тамо проналазе младиће од двадесетак година у које се заљубљују, а затим их доводе у Француску и проводе са њима по неколико година све док они не добију дозволу боравка. Међутим, када ти младићи пожеле да оснују породицу и пронађу девојку својих година, оне се жале да су преварене и сведоче на телевизији о лошим намерама странаца из сиромашних земаља. Тим женама нико није бранио да пронађу мужа својих година и у својој земљи, али су саме одабрале да користе туђе сиромаштво и поткупе као робу скоро малолетне младиће. Сасвим је јасно ко је кога ту искористио.

Иначе, велике фирме запошљавају подуговараче који користе илегалне раднике како не би морали да поштују безбедносне прописе. Сваке године, имигранти доносе француској економији 12,6 милијарди евра, а депортовање само једног странца у просеку кошта пореске обвезнике 30.000 евра. Можда би било боље да се они једноставно оставе на миру, да се настане на Старом континенту чије је становништво све старије и коме је преко потребна радна снага.

Пре десетак година, ромска породица Раба којој је запаљена кућа на Косову затражила је политички азил у Француској. Неколико организација за људска права, глумаца, певача и политичара организовало је кампању да им се дозволи да остану. Међутим, након што им је захтев одбијен крајем 2006. године, депортовани су војним авионом у коме се налазило једанаест полицајаца и један лекар, на шта је потрошено више од стотину хиљада евра. Неколико месеци касније, породица Раба се опет вратила у Лион да поново покуша, упише децу у школу и можда на тај начин добије право да остане у земљи.

Прича ми пријатељица из Франкфурта да је неки наш брачни пар са двоје деце из Пријепоља требало да буде депортован из Немачке. На самом аеродрому је жена добила срчани удар и депортовање је одложено. При следећем покушају, она је нажалост преминула.

Недавно је Суд правде Европске уније (ЦЈЕУ) донео пресуду према којој странац који борави на њеној територији не може бити одведен у притвор само због тога што нема легалан боравак. Међутим, француски сенат је ових дана одлучио да дозволи “задржавање” странаца током шеснаест сати како би могли да буду легитимисани и депортовани – а где ће друго до у полицијској станици – док је право на консултације са адвокатом сведено само на пола сата. Још увек није прецизирано каква ће бити разлика између притвора и “задржавања”, али то значи да постоје два паралелна правна система, један за обичне грађане а други за непожељну мизерију из неразвијеног света. Да ли је држава у којој се измишљају законске зачкољице и изузеци за различите категорије становништва заиста правна држава?

Ако је за утеху, нова влада је обећала да ће укинути тзв. “деликт солидарности” за који се обични грађани кажњавају затворском и новчаном казном ако на било који начин помогну илегалним имигрантима.

ДЕЛИКТ СОЛИДАРНОСТИ. Господе Боже...
“Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љубите га као себе самог; јер сте и ви били дошљаци у земљи мисирској. Ја сам Господ Бог ваш.” (Свето Писмо, III Мојсијева, 19:34).

Наташа Јевтовић, Париз, Француска

......................

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.