Понедељак, 20.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Хрвати „пригрлили српски језик”

Милош Ковачевић

Српска књижевна задруга, о 120. годишњици, у јубиларном „Колу”, објавила је књигу есеја Милоша Ковачевића „Лингвостилистика књижевног текста”, у којој аутор анализира дела: Алексе Шантића, Лазе Костића, Рајка Петрова Нога, Слободана Ракитића, Зорана Костића, Момира Војводића, Петра Пајића, Видосава Стевановића, Тиодора Росића, Владимира Кецмановића, Тихомира Левајца, Петра Сарића, Меше Селимовића и Скендера Куленовића.

Милош Ковачевић (1953), доктор лингвистичких наука, један је од водећих српских лингвиста данас. На факултетима у Београду, Крагујевцу и Источном Сарајеву, предаје савремени српски језик, стилистику, семантику и општу лингвистику.

У првом делу књиге анализирате песничка дела. Шта сте ново открили у српској поезији савремених песника?

Поезија је посебно изазовна за лингвостилистичку анализу. Свако одмах уочи да је њен језик најчешће неподударан са свакодневним језиком, а и да се по облику песма разликује од „непесничких” уметничких и неуметничких текстова. Анализа је показала да, према тако ретко примењиваном језичкостилском као основном критеријуму, српска модерна поезија има високу и лако проверљиву језичку уметничко-естетску вредност.

На размеђи, између песничких и прозних књига, налази се стваралаштво Петра Пајића. Које су карактеристике његовог стила и језика?

У мојој књизи једино је Петар Пајић заступљен трима жанровима: прозом, есејистиком и поезијом. Циљ је био да се докаже како у различитим жанровским остварењима великог писца, једна те иста језичка доминанта, у својим различитим структурним реализацијама, на различит начин, производи естетско-уметничке ефекте.

Шта је показала лингвостилистичка анализа дела наших прозних писаца?

Анализа је прво показала колико се критеријуми лингвостилистике у примени на прозне текстове морају, готово, свакодневно усложњавати и проширивати. Колико год је у прози теже него у поезији језичким критеријумима одредити статус уметничког, толико се реализација тог уметничког показује много разноврснијом у прози, неголи у поезији. Анализе модерних српских прозних писаца показале су да су на стилско-језичком плану поетске могућности српскога језика готово неисцрпне.

Ових дана се поново распламсава полемика око језика и писма. Хрвати су се одрекли свог језика, прихватили српски, звали га једно време хрватско-српски, а сада хрватски. Да ли се нешто слично догодило негде у свету?

Одавно није спорно да су Хрвати, како је сам Људевит Гај наглашавао, „пригрлили српски језик”. И да су га својим „новоговором” одвојили од српскога језика, стварајући посебну варијанту. Данас сваки иоле упућенији лингвиста и филолог зна да такав језик (као ни други „језици” настали преименовањем српског, какав је на пример јуче био „српскохрватски”, а данас такозвани босански/бошњачки и црногорски језик) немају упоришта у научним критеријумима језичког идентитета, него представљају „политичке језике”. И нико више те – само именом језике – не сматра „лингвистичким језицима”, сем можда покоји српски филолог лојалан хрватској језичкој политици. Примера да се било који  језик, као српски, толико „множи дељењем” (како би рекао Р. П. Ного) свет није запамтио. Српски је по томе уникатан на кугли земаљској.

Недавно су „присвојили” и српску ћирилицу, проглашавајући је „хрватском баштином”. Како спречити фалсификовање лингвистичке истине?

Хрватима је очито било мало што су „присвојили” српски вуков(ски) језик, него су сада посегли и за српском ћириличком баштином.To звучи невероватно, ако се зна да су Хрвати од памтивека ћирилицу сматрали искључиво српским, то јест антихрватским, обележјем. Присетимо се само закона о забрани ћирилице за време Независне државе Хрватске или ћириличког „књигоцида” при осамостаљењу садашње Хрватске. А сад одједном ћирилица њихова, зато што су срачунали да без ћирилице не могу да полажу „повијесно право” на Дубровник и богату баштину писану српском ћирилицом. Јер ћирилички споменик, којем славе 500-годишњицу, јесте „Српски молитвеник” из Дубровника, из 1512. године, а и први писани спис на српском народном језику јесте „Повеља Кулина бана”, из 1189. године, ту је и књижевност Славоније, па босанских фрањеваца, а све је писано српском ћирилицом.

За све то сад Хрвати кажу да је писано „хрватском ћирилицом” која је, у њиховој накнадној памети – „примарно хрватско писмо”, све до 15. века. И ниједан српска институција на то не реагује. Скуп организује ХАЗУ, а не оглашава се САНУ (да о другим институцијама и не говорим), значи ли то да се слаже с хрватским чином присвајања ћирилице?

Тако није било у Хрватској, када је Матица српска објавила књигу дубровачких песника?

Да, кад је Матица српска, у „Десет векова српске књижевности”, објавила и књигу песама дубровачких песника, сва се Хрватска дигла на ноге, све институције, велики број филолога, мада сви знају да је Дубровник тек 1939. ушао у састав Хрватске, и да је у Дубровнику, како је то најзнаменитији Дубровчанин и српски академик Милан Решетар утврдио, „језик увијек био српски”.

„Мирослављево јеванђеље”, најзначајнију српску рукописну књигу из 12.века, сада својатају и Хрвати и Црногорци, тврдећи да је писана „хрватском ћирилицом”, односно „зетским правописом”. Докле могу да иду те крађе и прекрађе?

Сад се и Црногорци удружују с Хрватима у преотимању српске културне баштине. И то онда још проглашавају српским присвајањем њихове баштине. Невероватно, али истинито. Хрватски филолози тако устврдише на скупу о „хрватској ћирилици” да је и најпознатији српски ћирилички споменик „Мирослављево јеванђеље”, из 12. века, „писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”. Црногорци, пак, наводе да оно припада „црногорској писмености”, јер је писано „зетским правописом”. Све док српске научне и културне националне институције и српски филолози не буду реаговали на сваку „крађу и прекрађу” српскога језика, српских писаца, српских историјских споменика, на фалсификовање научних чињеница, не можемо се надати да ће се стање променити. А за промену стања, неопходна је промена српске филолошке свести, која мора, једноставно мора, постати српска.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.