петак, 07.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 10.01.2013. у 22:00

Манастир у Инглвуду

Српски манастир у Инглвуду, (фото Стеван Ђуричковић, panoramio.com)

Никад не рекох оцу Н. шта ме је подстакло да редовно посећујем манастир.

Све је почело са скупом на ком сам био међу представницима црквено-школске општине (једне од постојеће две које су Срби основали у овом граду на крају света), када је требало да се реши питање пикника. Они су се раније, до доласка монаха, 2001. године, редовно одржавали на тадашњем црквеном имању које је, на залагање једног човека, претворено у манастир. Мати игуманија и отац Н., јеромонах, су били против пикника (тако се овде у Аустралији, називају наши сабори, који би се могли окарактерисати и као народна весеља). Сматрали су да они ремете манастирски ред. Заправо, били су за саборе који би имали чисто молитвени карактер.

То је било у априлу 2005. године, а радило се о нашем малом манастиру у Инглвуду (посвећен је Рождеству Пресвете Богородице) у брдима више Аделаиде. Отац Н. је тад био у својим тридесетим. Ми, остали присутни, сви смо били старији од њега. Мати је имала неку годину преко шездесет. По реду смо изнели разлоге за одржавање пикника: да су чланови наше црквено-школске општине финансирали куповину имања (које је и било, најпре, намењено саборовању), а касније и изградњу конака, подизање маслињака… Додуше, црква тамо није саграђена, али једна помоћна зграда је адаптирана у капелу. Желели смо манастир, но нико није очекивао да ће пикници доћи у питање.

Монаси су, пак, пробали да изнесу своје виђење, али с мало успеха. Због тога, прилично резигниран, отац Н. рече да смо, ето, дошли дотле да и Косово изгубимо, а нама, овамо, као да нема ништа важније од играња и певања. После тога, покушали смо доћи до једног компромисног решења, али су пале неке грубе речи, како то већ међу нама бива, па је састанак завршен без резултата.

Колико због онога што је рекао отац Н., толико и због непримерених речи с наше стране, сматрао сам да треба да одем до монаха, у манастир. Тамо сам, пак, стекао утисак да је њима, као и другим људима, пре свега, потребно више разумевања. У вези спорног питања, мати је ово рекла: “Зидови куће чији темељ није постављен како треба, морају стално да се подупиру. Кад мене овамо не буде више , неко ће се сетити и рећи: ‘Била је овде једна игуманија која није хтела пикнике…’ “. По свој прилици, веровала је да ће тај њен став имати позитивног ефекта у будућности.

Службе су служили предано, свакодневно. Уосталом, оне су биле њихов живот. Мало по мало, једна мања група људи је почела редовно одлазити у манастир. Треба рећи, било је и оних који су, скоро од почетка, ишли тамо. Међу њима се својом непоколебљивошћу издвајао стари Стево који је, уз своју жену, био права потпора манастиру. Све нас је привукло и то, верујем, што су монаси били једноставни и приступачни људи, с којима се могло разговарати.

Од мати смо сазнали да потиче из многочлане породице, да су је дали у манастир у њеној четрнаестој години (одвео је њен отац). Да ју је замонашио блаженопочивши Владика браничевски Хризостом, тај изузетан човек, коме много дугујемо. Сазнали смо и да је руско монаштво, и мушко, и женско, било значајно у Србији између два светска рата, и да су нас они доста унапредили. Њена дугогодишња игуманија, коју је она, у причи, ословљавала с “амо”, је била њихова васпитаница.

Међу нама, који смо ишли у манастир, било је и млађих, и старијих, парова и самаца, и оних који су долазили породично (уз мене је, пак, прилично често, била моја ћерка). Одлазили смо тамо и због посла. Било га је, пре свега, око маслина, но и ограду је требало обновити… Пре посла, мати би се помолила за срећан и успешан рад. После неког времена, схватио сам да она то сваки пут чини посебном молитвом, која највише одговара тој врсти посла, тако да сам се питао колико ли их она зна. Радили смо сви заједно. Ако је неко био вичнији у нечем, његови предлози су се усвајали.

Укратко, добро смо се слагали.

Све су службе у манастиру биле на црквенословенском. На литургији се могло приметити да мати пева целе изобразитељне антифоне. “…Јелико отсојат востоци от запад, удалил јест от нас беззаконија наша. Јакоже шчедрит отец сини, ушчедри Господ бојашчихсја јего. Јако тој позна созданије наше, помјању јако перст јесми…”

То матино појање је било делотворно тако да јој се већина од нас (ко пре, ко касније) придружила за певницом. Био сам и раније свестан поетичности и благозвучја црквенословенског, али тек тамо сам увидео да постоји јасна, природна веза између њега и српског, коју векови нису могли прекинути.

После службе, ишли би у конак на послужење и разговор. Били су то лепи дани. Од монаха смо много тога доброг и занимљивог имали прилике да чујемо. У разговору, и сам бих, понекад, испричао понешто од онога што ми је остало у сећању из наше историје, или књижевности. Тако, једном, док смо радили неки лакши посао, сматрајући да ће их то занимати, причао сам о Вуку Исаковичу; о томе како је печујски бискуп био решио да га преведе у католике (јер како да не буде исто што и царица му). Нашавши се у невољи, Вук није имао храбрости да му се одмах одупре него је излаз видео у томе да се напије. А кад се напио, онда је већ могао да одговори:

“Поживе, моје православље слатко, многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живет во
вси моји потомци. Сладост јест и наша Русија …”

***

Дани су се низали. После пар година, након једне службе, монаси су нам потврдили да намеравају ускоро ићи у Србију, у посету, на два-три месеца. Ту намеру су нам већ били наговестили. Међутим, додали су да постоји могућност да тамо и остану. Иако нам се мати жалила да је године полако стижу (уз то, све мања је била нада да ће неко доћи да јој помогне око свакодневних обавеза), ипак нас је та најава изненадила.

Храбрили смо их да се свакако врате. Но, они су скренули разговор на другу тему. На крају, отац Н., знајући шта ме занима, одвео ме је да ми покаже књиге које су добили од једне жене нашег порекла. Наиме, кад јој је отац, стари, образовани емигрант, умро, остала је иза њега збирка с којом она није знала шта да чини. Из пијетета према оцу, није хтела да је баци већ ју је уступила манастиру. Те књиге су ми се учиниле правим благом! Углавном су биле историјске и мемоарске садржине. Већином су биле издате између два светска рата, а неке, касније, у емиграцији. Био је то неочекивани сусрет с нашом новијом историјом на посебном месту.

Касније, тог дана, питао сам се да ли нас то монаси ускоро напуштају. Да ли је с нама , и шире, и уже гледајући, све морало тако да буде? Но, судбина тог старог емигранта ме је навела на помисао да ће на све нас овамо брзо пасти заборав. Тако је, можда, и најбоље. И не преостаје нам друго него да га прихватимо… Неко - и као утеху.


Драги Гвозденов, Аделаида, Аустралија

...............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.

Коментари0
aa811
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља