Како сам се интегрисала

Стигавши у Немачку,после добијања боравишне и радне дозволе, почела је моја интеграција у овој земљи. На почетку, с'обзиром да нисам знала ни реч немачког језика,нисам знала људе, законе, обичаје, била сам поприлично усамљена и скептична у вези моје будућности у овој земљи.

Нисам могла да предвидим како ће се све одвијати, већ сам пустила времену да показе своје. Први корак у мојој интеграцији био је учење немачког језика. Уписала сам курс , и почела да га похађам свакодневно. У школи језика било је ученика свих могућих нација и са свих континената. 

Онда увидите да нисте усамљени у својим мислима, и да има на хиљаде њих који пролазе кроз исто што и ви. У паузама часова спријатељите се са свим тим људима, па са минималним знањем језика почнете да комуницирате, да делите искуства, приче из својих домовина, заједничку судбину. Тако сам коначно почела да разбијам блокаду и предрасуде које сам имала о земљи о којој ништа нисам знала, сем историјских података. Када сам иоле научила језик, толико да могу сама да одем у куповину или код доктора, преко заједничких пријатеља добила сам свој први посао у једној фабрици која се бави штампањем рекламног материјала за реномиране фирме.

Посао као и сваки посао у фабрици, није ми био животни сан, кад помислим на оних пар година студија на београдском универзитету, али се од нечега морало почети, а собзиром на моје тадашње познавање језика, и свега уз то, то је била једина солуција.

Оно што је било добро је што сам кроз мој први посао упознала систем рада у Немачкој. Од папирологије која је потребна да ступите у радни однос, до политике фирме, тачности, дисциплине и ефикасности. Затим, однос колега са колегама, однос са шефом, понашање на забавама које фирма организује. Читав спектар малих ствари које човек не учи у школи и на курсу, већ које се прихватају, ради боље интеграције и лакшег живота у земљи у којој нисам рођена. До посла сам путовала сат и 45 минита, уз то мењајући четири превоза, али оно што ми је давало мотивацију да истрајем је то што сам знала да је то само за почетак док боље не савладам језик и док се боље не интегришем у друштву.

У фирми је било још седам Срба. Са једне стране је било добро, јер сам имала са ким да причам на матерњем језику, да се шалим и смејем на паузама, али са друге стране сам знала да тако скорије нећу усавршити немачки језик. После две године од мог доласка у Немачку добила сам бебу. Са годину дана беба је кренула у вртић,а ја сам наставила са даљим курсевима језика. Уз то сам упознала доста родитеља у вртицу, од којих сам са једном мамом дан-данас најбоља пријатељица.

Круг људи око мене се ширио, и могу рећи да сам стекла пријатеље за цео живот. Немце, Португалце, Србе.. Данас, после 8 година, радим у болници за стара лица као социјални радник. Када се сетим својих почетака, и упоредим са садашњим стањем, могу слободно рећи да сам се изборила за своје место под немачким небом. Кад кажем изборила, мислим на срећу и задовољство животом који имам. И ту нећу стати. Још је циљева које треба да остварим, и даље да се развијем. Дом је тако где живите, а какав ће нам живот бити зависи само од нас самих.

К.Марковић, Хамбург, Немачка

....................................

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.