Субота, 31.07.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нико ми од пријатеља није окренуо леђа

Фото Н. Неговановић

Име Владимира Цветковића опет се, после одређених неспоразума с влашћу, изговара са највећим уважавањем. Учинио је то недавно и Небојша Човић, потпредседник Управног одбора Фудбалског клуба Црвена звезда, при објашњавању садашње ситуације рекавши: „Рад Владимира Цветковића, као генералног секретара и директора фудбалске Звезде, вечити је пример за углед.”

Пре тих, радних успеха, Владимир Цветковић је, као члан Црвене звезде, био један од најбољих кошаркаша Југославије, па и Европе. Стизао је до титула на свим такмичењима широм света.

Рођен је 24. маја 1941. у Лозници. Дипломирани је економиста. Из брака са Радом Ђурић, кошаркашицом, има ћерку Зорану, доктора клиничке психологије, која живи у Чикагу, и сина Растка, који живи у Београду, а од ћерке унука Мишка (9). 

Кад сте пошли у свет?

Првог јуна 1959. кад је по мене, у Лозницу, дошао велики кошаркаш Црвене звезде Саша Гец. И никад нисам напустио Црвене звезду! Одиграо сам за њу 13 првенстава и још сам најбољи стрелац у историји клуба.

А у међувремену?

Дипломирао сам економију и запослио се. Био сам 10 година у туризму, у „Кварнер-експресу” и „Инексу” као један од директора, а затим сам пет година био генерални директор Спортског центра Ташмајдан. Од 1983, на позив Миладина Шакића, председника Фудбалског клуба Црвена звезда, дошао сам за генералног секретара. И ту сам остао до јесени 2001.

Где сте све играли за државни тим?

Био сам учесник олимпијских игара у Токију 1964. и Мексику 1968, кад смо освојили сребрну медаљу. На светским првенствима у Рију 1963. и Монтевидеу 1967. били смо вицешампиони, а на незваничном мундијалу у Сантијаго де Чилеу 1966. стигли смо до злата. Играо сам на балканским првенствима и медитеранским играма. Имам и те медаље. А кад је о фудбал реч, за осамнаест и по година мог рада у Звезди, освојили смо – 18 трофеја.

Чега се посебно сећате?

Моје учешће на свим овим такмичењима посебно је обележено догађајем из Мексика. Три секунде пре краја меча против Руса, у борби за сребрну медаљу, при резултату 62:61 за њих, досуђена су ми два слободна бацања. Док сам се припремао за прво бацање пришао ми је Петар Сканси и казао: „Цвеки, ако убациш ’обе лопте’ носићу те до Сплита”. И убацио сам их!

Како то објашњавате?

Одлучујућа је била младост и наше другарство. Кад би сад то требало да учиним онесвестио бих се пре првог шута. Сви смо били велики другови. Сканси ме храбрио, јер живели смо један за другог. И то је било пресудно. Та два бацања у Мексику, шутирали смо, у ствари, сви. Ја сам био – само извођач радова.

Кад сте упознали Џајића?

Били смо заједно на Олимпијским играма у Токију 1964. Од тад се знамо, али се нисмо дружили до мог доласка у фудбалски клуб. Од тада, од 1983, Џајић и ја, за тих осамнаест и по година, нисмо имали ниједан неспоразум. Он је одлучиво о струци, а ја о свему другом. Међутим, касније смо, уочи мог одласка из Звезде, у јесен 2001, имали приватни неспоразум који нема везе с фудбалом. И од тада – не говоримо.

Какав би сад требало да буде председник Звезде?

По мени, он би морао да буде господин председник – волонтер. Не би смео да буде плаћен. Сви велики клубови у Европи имају председнике волонтере. Само би такав председник Звезде био ал пари са Францом Бекенбауером у Бајерну и свим другим председницима великих клубова. Јер, председник волонтер све што ради, ради у интересу клуба. Само у том случају нема сукоба интереса.

Како сте доживели хапшење и затвор због наводних проневера у Звезди?

Догодило се то 5. фебруара 2008. Било ми је тешко. Али, врло брзо сам схватио да је то нека чудна игра. И онда сам одлучио да се не нервирам. И нисам добио ни шећер, ни, хвала богу, инфаркт. Све сам то сврстао у судбину. И тако сам, за тих пет месеци затвора, сачувао себе.

О чему сте размишљали?

Као и сваки затвореник – о слободи. У соби сам био са једним човеком. Стражари су били веома уљудни. Волели су ме, као све спортисте. Био сам у Београду, у ЦЗ, у Бачванској улици. Ова скраћеница Централног затвора подсећала ме на име мог клуба. Ето, ни ту нисам могао без Црвене звезде.

Шта су вас питали сапатници?

Желели су да им причам о спортским пикантеријама. Волеле су ме и куварице. Припремале су ми, по мојој жељи, качамак за вечеру, а главно јело ми је, по одобрењу управе затвора, доносио мој пријатељ Пера Павловић, власник ресторана у Радмиловцу. Ипак, у Це-зеу нисам могао да побегнем од чињенице да је испод ситуације у којој сам се налазио само – гробље.

Да ли сте и ту стекли пријатеље?

Јесам. То је професор с којим сам делио ћелију. Он је доктор наука на Пољопривредном факултету. Уз мене су остали и сви стари пријатељи. Нико ми није окренуо леђа.

Шта вам је сад најважније?

Опште здравље: моје, моје породице, мојих пријатеља... Важно ми је и да што више буде сунца. И врло ми је важно да у овој пролазности живота не губим узалуд дане. Увек тражим и налазим разлог за радост и имам је. Јер, толико ми је живот пружио да ништа не бих мењао.

Да ли жалите за нечим?

Не. Никад. Јер, добио сам од живота и оно што нисам заслужио. А знам људе који су улагали више, а мање добили. Имао сам велику каријеру. И спорту и у послу. Породица ми је изванредна. Имам лепу љубав, али нећу да се женим. Нисам више за то.

-----------------------------------------------------------

Аболиција као орден

Како сте се осећали кад вас је председник државе аболирао?

Поставио сам ову ослобађајућу одлуку уз све ордење које сам добио, а одликован сам Орденом заслуга за народ са Црвеном звездом, Орденом рада са златним венцима, Октобарском наградом града Београд, Златним грбом града Београда и Мајском наградом Србије. Наравно,  посебно сам захвалио председнику Николићу на овоме што је учинио за мене.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.