Петак, 21.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Злочин и казна у Хагу

Злочин не сме имати националност

Пресуде и у њима садржане казне за међународна кривична дела имају своју посебну природу, јер се њима начелно тежи остваривању једног ширег друштвеног ефекта, који се често своди и на "дељење својеврсних историјских лекција". Ово је посебно типично за суђење у Нирнбергу, када се поступак водио против већег броја окривљених који су у нацистичкој Немачкој заузимали важне положаје, мада се ни тада велики број најзначајнијих функционера Трећег рајха (а пре свега, Хитлер, Гебелс, Химлер итд.), није нашао на оптуженичкој клупи, а умрлима може судити једино историја. Пресуде у Нирнбергу су имале за циљ да, с једне стране, пораженој Немачкој и Немцима упуте поруку да су многи њихови сународници чинили тешке злочине, који су ипак индивидуалног карактера, иако је одређени жиг моралне одговорности неминовно остао и на тој држави, као и на немачком народу. С друге стране, тиме се тежило стварању новог међународног кривичног права, које би требало да послужи као брана новим ратовима и злочинима.

На жалост, протекли век је и поред тога обиловао ратовима и ратним злочинима. Истакнуто место у ратној историји човечанства заузимају и догађаји настали током грађанског рата деведесетих година на простору некадашње СФРЈ. Осим националних правосуђа, питањем тих злочина и одговорности за њих се већ више од једне деценије бави и Хашки трибунал. Када је реч о казнама садржаним у пресудама тог трибунала, могуће је уочити неке веома занимљиве историјске паралеле. За разлику од суђења у Нирнбергу, где се судило важним појединцима (својеврсни "VIP круг"), пред Хашким трибуналом је први оптужени био извесни Душко Тадић, Србин из БиХ, који је био оптужен за убиства и мучења затвореника. Без обзира на тежину конкретних кривичних дела, радило се о непосредном извршиоцу и о суштинском маргиналцу у односу на ратне догађаје. Међутим, казна која му је изречена (двадесет и пет година затвора у првом степену, те двадесет година затвора пресудом жалбеног већа), може се поредити са неким казнама изреченим оптуженима у Нирнбергу. Она је, у ствари, знатно тежа од неких нирбершких казни. На пример, Алберт Шпер, министар за наоружање, осуђен је на 20 година затвора, а Карл Дениц, заповедник Ратне морнарице и наследник Хитлера након његовог самоубиства на свега десет година затвора, док је Константин Нојрат, протектор Бохемије и Мерена, осуђен на 15 година затвора.

Дијаметрално супротан пример у односу на пресуду Тадићу, али и бројним другим Србима у Хагу, је случај Насера Орића, који је кажњен невероватно благом казном од свега две године затвора. Трибунал се у том случају очигледно руководио како оптужницом која није обухватала све злочине које је реално требало приписати овом оптуженом, већ само један релативно мањи број кривичних дела, а тако и једним општим стереотипом о сребреничким муслиманима као искључивим жртвама, без обзира на чињеницу претходног систематског уништења околног српског становништва. Обрнуто, последња пресуда Хашког трибунала некадашњем председнику РСК Милану Мартићу, никако се не може сматрати благом. Није сасвим јасно чиме се трибунал конкретно руководио у избору такве мере казне, али је сасвим извесно да Мартићу није узето као олакшавајућа околност што је српски народ у Хрватској, након трагичног искуства у Другом светском рату, имао реалног разлога за страх од нове независне хрватске државе, те да су хрватске формације током операција "Бљесак" и "Олуја", не само убиле више хиљада цивила, већ је хрватска држава систематски протерала највећи део аутохтоног српског становништва, тако да је данас та држава етнички скоро "чиста". За Мартића је очигледно отежавајући фактор било и његово ТВ признање да је наредио бомбардовање Загреба као одмазду за злочине у "Бљеску". Да је био мало перфиднији, Мартић је могао, попут неколико година касније портпарола НАТО-а (када је реч о бомбардовању СРЈ и рушењу мостова, погађању возова и аутобуса, гађању центра Ниша касетним бомбама итд.) тврдити да се радило само о колатералној штети.

Тешко је на памет и априорно оценити одређену казну тешком или благом, осим када конкретна казна већ на први поглед, не одговара природи и врсти злочина на који се односи. Хашки трибунал ће имати прилику да својим будућим пресудама за злочине током "Бљеска" и "Олује", као и на суђењима оптуженим Албанцима, за која су иначе, карактеристична чудна дешавања попут "бекства" сведока, допуштања оптуженом на слободи да политички делује и сл., докаже своју доследност у казненој политици, која је до сада била прилично колебљива, осим када је реч о оптуженим Србима, који су по правилу, веома строго кажњавани, чак и када су били "кооперативни". То је случај, на пример, са Миланом Бабићем, чије је самоубиство још један пример релативне природе тежине казне. Он је сам своју затворску казну супституисао на један трагичан начин.

Индијски судија Радхабинод Пал је на суђењу у Токију иронично закључио да је "само изгубљени рат злочин". Овај часни судија је тиме желео да укаже на начелно неправичан карактер суђења победника онима који су у рату били побеђени. Суђења пред Хашким трибуналом званично немају карактер такве "победничке правде", али било би жалосно да због несразмере између тежине казни за сличне злочине, она фактички добију такву природу. Као што су у Орвеловој "Животињској фарми", све животиње једнаке, а неке једнакије, могло би се помислити да су у поступцима пред Хашким трибуналом сви злочини исте врсте подједнако мрски, али су неки или нечији злочини ипак мрскији од других. То би било недопустиво и свело би се на брутално изругивање међународној правди. Злочин не сме имати националност.

 професор Правног факултета у Београду
Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.