Среда, 19.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Макавејев ме опчинио жестоким порукама

Фото А. Васиљевић

Од свог првог филма „Врата остају отворена” (1959), Милена Дравић је непрестано градила каријеру једне од најбољих југословенских глумица свих времена. Овенчана славом кретала се кроз магични свет глуме без буке. Ипак, да је тада имала „бучног” агента њена слава би, по свему судећи, преплавила Европу до Холивуда!

Све награде, па и ову прошлу, статуету „Јоаким Вујић”, коју додељује Кнежевско-српски театар из Крагујевца за изузетни допринос развоју позоришне уметности Србије, Милена је прихватала поносно.

Велике и значајне улоге остварила је у филмовима „Прекобројна”, „Козара” „Јутро”, „Сутјеска”, „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Зона Замфирова”...

Рођена је у Београду. Живи у браку с глумцем Драганом Николићем. 

Које слике памтите из детињства?

Одрасла сам у Београду, на Дорћолу, код Цркве Александра Невског, у улици Ђуре Ђаковића. То је мој завичај. Упркос сиромаштву сећам се, ипак, срећног детињства.

Ко вас је увео у уметност?

Већ од четврте године сам учила шпанске игре код професорке Цвејић. Тетка Мила ме увела у градску балетску школу код Данице Живановић, а у средњој балетској сам била код Нине Кирсанове.

А кад сте стали пред камеру?

Кад је чешки редитељ Франтишек Чап дошао у балетску школу да тражи глумицу за филм „Врата остају отворена”. Лик те глумице препознао је у мени. И већ у следећем броју „Дуге” моја слика је била на насловној страни! Имала сам тада 17 година, па сам све то доживела као игру. Али, врло брзо сам добила позив редитељке Соје Јовановић за филм „Дилижанса снова”, а ту су ме сачекали Оливера Марковић, Ђуза Стоиљковић, Бата Живојновић...

Како сте упознали Љубишу Самарџића?

До „Прекобројне”, до нашег првог заједничког рада, снимила сам шест филмова. Ипак, ни тада нисам била сигурна да је мој опстанак у свету филма известан. Али, кад сам на фестивалу у Пули добила „Златну арену” за улогу у „Прекобројној” знала сам да је глума моје дефинитивно опредељење.

И како се то развијало?

Следили су филмови „Козара”, „Лито виловито”, па награда „Сребрна арена” на фестивалу у Пули, па „Златна ружа” на фестивалу у Венецији за улогу у филму „Јутро” са Љубишом Самарџићем. Ту смо изабрани за филмски пар године! Следиле су затим ТВ емисије, а почела сам да радим и у позоришту. Прве улоге сам играла у Атељеу 212. Било је то 1970. године.

На који начин се припремате за улоге?

Врло одговорно. Најбољи пример за то су моје припреме за рад са редитељем Пуришом Ђорђевићем у филму „Крос контри”. Да би издржала све захтеве улоге ангажован је атлетски тренер Партизана Драго Штритоф. Ове припреме имала сам годину дана у свим условима. И кад је почело снимање била сам у топ форми. Трчала сам тако брзо да ме камерман, иако ме снимао из кола, замолио да мало успорим.

Чиме вас је опчинио Макавејев?

Жестоким порукама. Он је, као психолог и непоновљиви редитељ, филмом „Мистерија организма” отворено говорио о црвеној буржоазији и сексу, а то је било 1971. Сви његови филмови су носачи убитачних опомена које, на први поглед, имају површно дејство. То је за глумце био велики изазов. Овај филм је приказан у Југославији тек 1986, а у Кану је 1971. добио награду „Луис Буњуел”. Пре тога сам са Макавејевим снимила филм „Човек није тица”, који је 1965. био један од десет најбољих филмова света. Сви филмови Макавејева похрањени су у Метрополитену као светска филмска баштина.

Шта вам је донео филм „Мистерија организма”?

Светску популарност, али и позив које нисам прихватила. Уочи представљања филма у Америци, до мене у Београд дошао је репортер „Плејбоја” са задатком да направимо интервју и фотографије. Међутим, имала сам тада, приватно, непријатан догађај, па нисам била расположена за сарадњу са овим листом. Додуше, направљено је неколико дивних фотографије, али не и она кључна. Догодило се то упркос интервенцијама из Њујорка. За сарадњу са „Плејбојем” молили су ме Макавејев, Чех Елмар Клос, професор прашке школе филма, и Мађар Јан Кадар.

Како сад доживљавате еротику?

Има филмова у којима је то урађено фантастично. Учинио је то редитељ Рајко Грлић у филму „Само једном се љуби”, у сценама Владице Милосављевић и Микија Манојловића, па Џејн Фонда у филму о Вијетнаму са Џоном Војтом, оцем Анџелине Џоли...

Шта још посебно памтите...

Улазак руских тенкова у Чехословачку 1968. Била сам тада, са Радетом Марковићем и Американком Паулом Причет у Братислави на снимању филма „Вода нешто носи”, по роману Лајоша Зилахија, а редитељи су били Клос и Кадар. За ту улогу сам добила „Златног Давида” као најбоља европска глумица 1978.

... а шта сте радили страсно?

ТВ емисију „Образ уз образ” са Драганом Николићем, од 1972. до 1974. То је била забавна емисија са много гостију. Текстове су писали Љубивоје Ршумовић, Душко Радовић, Брана Црнчевић и Мика Антић, а о режији су се бринули Здравко Шотра и Синиша Павић.

Кад вам је љубав била важнија од сцене?

Догодило се то 31. децембра 1972. у току снимања филма „Како су се волеле две будале”, по тексту Душка Радовића, и режији Александра Ђорђевића. Драган и ја смо, у паузи снимања, отишли у општину Врачар и венчали се! Мени је љубав, у свим односима, најважнија у животу.

Од чега све зависи љубав?

Мени је то осећање које подразумева велику искреност, памет, стрпљење и одговорност. А важно је, помало, бити и мангуп, у практичном смислу те речи, а то је, пре свега, Драган, па и ја.

Где се најбоље одмарате?

У Боки. Волим море, пливање, сунчање. Мени је море важно и због здравља. На мору се најбоље одмарам. Понекад ми је довољно само да гледам у море па да се осећам као препорођена.

-----------------------------------------------------------

С времена на време морамо да застанемо

Шта сад играте?

У Београдском драмском позоришту играм у представи „Харолд и Мод”. И ја, као Мод, између осталог, подсећам људе да с времена на време, морамо да застанемо. Јер трчећи за животом ми, уствари, не „видимо” његов велики део...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.