Недеља, 23.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Легенде

Пре петнаестак дана напрасно и преко ноћи умро је познати српски глумац Јосиф Татић. Приучени каскадер из „Јагода“ Срђана Карановића, омиљени Јатаганац из култне серије Синише Павића, укорењена и набусита Србенда из „Фарсе“ Лалета Павловића – тумач сијасет улога у свом матичном Југословенском драмском и многим другим позориштима.

Препуна сала на комеморацији. Иако сам у деценијама иза нас са покојним Талетом снимио само неколико кадрова, без обзира на то што се нисмо превише дружили, нити редовно виђали, што ни издалека не припадам првом кругу његових пријатеља – сматрао сам да тог дана морам да одам последњу почаст колеги, глумцу, добром човеку и боему.

Док седим у последњем реду чувеног театра којису стварали великани Бојан Ступица и другови, док ми у ушима одзвањају искрене, топле и емотивне речи сећања на преминулог колегу – изговорене од Мијача, Воје, Ејдуса и осталих који су век провели са њим – питам се: куд одоше четири деценије живота,кад пре су прошле толике године, као кад удариш дланом о длан? Загледам се у лица мојих колега који дубоко солидарни, с поштовањем и достојанствено слушају све што је Божји раб Јосиф заслужио да се о њему каже. Размишљам о ефемерности, пролазности и ништавности професије којом се бавим. Гледам: некада заносне, прелепе глумице и хероине које су заустављале дах мушком делу публике – сада су са избразданим борама на лицу, увенуле, усахле и скрушене. Поцрнеле од никотина и бриге за сваки месец који треба да саставе скраја на крај и прехране своју породицу. Ако је уопште и имају.

Гледам колеге глумце, велика имена нашег театра, филма и телевизије: апа трапа капути као са распродаје, перут на раменима, ћеле на теменима, повијена леђа, укочени погледи – празнина и скромност на корак до једва одрживе егзистенције. Увређен и бунтован се питам: због чега глумци тако нагло, прерано и напречац умиру? Да ли од масних колача или због тога што су деценијама у запећку и на маргини свих друштвених, социјалних, економских и финансијских приоритета друштва и државе Србије? Сваки трећи подсекретар у државној управи, свако лојално партијско пискарало које се уз неопходну сервилност свом лидеру ушушкало у јавно предузеће које је као изборни плен припало његовој странци – данас живи боље, сигурније и шире од најомиљенијег и најбољег глумца. Знам државне институције и банке у којима чистачице имају веће плате, без регреса, маркица за превоз и других бенефиција – од првакиња нашег националног театра, чија имена нећу да изговорим јер желим да их заштитим од стида који ничим нису заслужиле.

Да нам се коса подигне на глави. Треба ли неко да нас уштине за нос? Колико треба да нас заболи да се присетимо: колика је и каква плејада највећих глумачких величина, великана нашег театра и филма, перјаница наше културе и државе – прерано напустила овај свет и отишла у легенду? И то у пуној виталности и преко реда – као да их је неко стрељао? Неки и пре шездесете – а десетине њих тек што су навршили шездесет година. Љуба Мољац, Неда Спасојевић, Гордана Косановић, Слободан Алигрудић, Милош Жутић, Зоран Радмиловић, Гидра Бојанић, Ташко Начић, Јован Јанићијевић... Неки од њих, попут Павла Вуисића, Милутина Бутковића, Циге Јеринића, Бате Стојковића – плитко су загазили у седму деценију живота. Све легенда до легенде. Треба ли да набрајамо даље пре него што се запитамо – због чега глумци умиру млади?

Трагикомично је било вишемесечно лицитирање у штампи последњих месеци – ко је све заслужио и ко ће од уметника добити националну пензију за свој допринос српској култури. И да ли ће бити средстава за све. Када су у питању стратешки политикантски интереси који се представљају као државни и национални – бива јасно: због чега су се целокупна јавност, сва политичка елита, сав привредни крем и руководиоци највећих јавних предузећа – сложно и симултано, као на команду – удружили да из вишемилионске дубиозе и блокаде са десетинама милиона евра чупају клуб за којинавијају „делије”? Да ли је то знак да ћемо стварно ускоро имати изборе? Далеко било да имам нешто против Црвене звезде. Желим њој и нашем фудбалу све најбоље. Али како је могуће да се за опоравак овог клуба – за неколико месеци пронађе више десетина милиона евра – а да се у истом том друштвеном тренутку у националном буџету за културу предвиди мање од ЈЕДАН ОДСТО?

Значи ли то да Србима култура уопште и не треба? И то уз образложење Министарства финансија које никада није било меродавно за културу – да пара више нема!? За кинематографију, на пример – нема ни жуте банке, а о окончању реновирања Народног музеја – да и не говоримо. Дакле, земљу чуда имамо – фали нам само Алиса. Тежак, понижавајући, несносни материјални положај културе у држави Србији види се у свакој културној институцији. У ваздуху, на стварима – у људима. Чини ми се да је на најболнији и најочигледнији начин трагично репрезентују глумци. Са зарадама којима се тешко могу платити три породична ручка у бољим београдским кафанама – они су задовољни када их публика награди аплаузима у препуним позоришним дворанама. Што се биоскопских дворана тиче оне су одавно устраначко-буразерској приватизацији претворене у шопинг-центре и лагере кинеске робе. Само је привид да је слика боља код књижевника, сликара, музичких уметника... и осталих културних радника. Одговорност сносе они којима смо поверили да се баве прерасподелом новца који се слива у заједнички буђелар, то јест у буџет. Да ли збиља нашим политичарима централни културни догађај представљају завршнице изборних конвенција на којима наводно џабе ђипају елитне естрадне звезде, или још горе – финални турнири кик-бокса, које уз мезе и адекватан „уметнички програм“, уз пијуцкање јагодинске ружице, сваке године засеоске литије редовно прате највиши носиоци власти у држави Србији? Ако је тако – тешко нама.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.