Журили у Европу, донели непримењиве законе

Иако није познато колико је Србија, журећи да прихвати европске стандарде, усвојила закона који се не примењују у пракси, у стручној јавности нема сумње да је много таквих примера. Последњи је онај који је недавно изнео Горан Кнежевић, министар пољопривреде.

Он је, у вези са референтном лабораторијом за испитивање квалитета млека, оценио да „смо у претходном периоду у некој врсти еврофанатизма” донели низ прописа који су у складу са европским, али да немамо унутрашњу организацију која би то могла да прати.

Поводом ове Кнежевићеве изјаве, Сузана Грубјешић, потпредседница владе за европске интеграције, навела је, за РТВ Војводина, неколико закона који су усвојени, а не могу да се примене у пракси – о правосудној академији, који ни после две године од усвајања није спроводив, и закон о нотарима.

Упитана да ли то онда значи да Србија није заслужила да добије датум за почетак преговора са ЕУ, Грубјешићева је одговорила да јесте заслужила, али да ће кроз процес преговора све те аномалије морати да нестану, иначе ће земља бити заустављена „на сваком кораку”.

Посматрано према броју прихваћених прописа, Србија, међутим, не би требало да очекује велике замерке из Брисела. Извештај о спровођењу Националног програма за интеграцију у ЕУ за период од јула 2008. године до краја децембра 2012. показао је да је четворогодишњи план усклађивања домаћег законодавства са правним нормама ЕУ испуњен чак са 88 одсто. Од укупно планирана 1172 закона и подзаконских аката, усвојено је чак 1030.

С друге стране, у владином Акционом плану за испуњавање препорука из годишњег извештаја ЕК за 2012. годину, који садржи преглед најважнијих недостатака на које је указала Комисија, али и преглед надлежних институција, мера и рокова за спровођење тих препорука наведен је тачно 231 задатак. Значајно место заузимају баш они чијим би испуњавањем требало омогућити спроводивост појединих прописа.

Тако је, рецимо, записано да усвајање подзаконских аката на основу Закона о енергетици тече споро, али и да се ти акти припремају. Затим, да је потребно усвојити подзаконска акта за примену Закона о метрологији, донети подзаконска акта за спровођење Закона о миграцијама, уложити додатне напоре за имплементацију Закона о трансплантацији органа...

Као пример прописа који већ дуже представља само мртво слово на папиру, Владимир Тодорић, из Центра за нову политику, који је, са Николом Јовановићем, аутор „Студије о имплементацији европског законодавства”, промовисане прошле године, наводи и Закон о железници. Тај закон, усвојен у складу са европским транспортним регулативама, дозволио је постојање и приватних превозника на железници, а не спроводи се, већ се железница „и даље посматра, не као монополски, већ као партијски ресурс”.

Истичући да није спорно да каснимо за Европом и да је то кашњење у основи политичко, Тодорић објашњава да је Србија кроз брзо доношење закона покушала да надокнади тај недостатак, превођењем закона и њиховим брзим изгласавањем у парламенту. Он подсећа да се бивша председница парламента Славица Ђукић-Дејановић хвалила како је парламент у том сазиву донео више од 700 закона.

„Очигледно је ту био акценат на квантитету, што се одразило и на квалитет тих закона и на спремност да се ти закони спроводе до краја. Међутим, када се закони усвоје, нема ту више дељења на европске, еврофанатичке, евроскептичке или домаће законе. Они сви морају да се поштују, јер, као што је неко рекао, ако министар каже да је ниво афлатоксина мало изнад дозвољеног онда ће неко сутра рећи да је имао ниво алкохола у крви само мало изнад дозвољеног”.

Постоје, каже, примери и да се неки закони донесу наизглед у складу са правилима ЕУ, а да се онда „избуше” подзаконским актима, као што је то био случај са Законом о јавним набавкама или Законом о државној помоћи.

Тодорић наглашава да пребрзо усвајање прописа у складу са европским стандардима не доноси никакво убрзање, већ да доноси само успорење. „Тако је и реформа правосуђа покушана, да се обави што пре, па онда све сада мора испочетка”.

И према речима, Немање Ненадића, програмског директора „ТранспарентностСрбија”, постоје различити разлози због којих се донети закони не спроводе. „Понекада се не примењују зато што нису усвојени подзаконски акти, а понекад се не води рачуна о томе шта треба урадити да се закон примени”, каже Ненадић и додаје да треба правити разлику између одредаба које су непримењене од оних које су непримењиве, дакле оних које садрже неку немогућу норму, нешто што је супротно самој природи.

Истакавши, рецимо, да за Закон о тајности података нису донети неки подзаконски акти, па су поједине одредбе непримењене, већ неколико година, наглашава: „Када држава прописује неки стандард, мора да буде свесна тога и да ли је обезбедила довољан надзор над његовом применом. Конкретно, за млеко, да ли ће бити дозвољено 0,5 или 0,05 афлатоксина, није од суштинског значаја за примену закона. Било која да је граница, неко мора да контролише да ли се она поштује. Ако држава није у стању да обезбеди контролу једне границе, нема разлога да се верује да би била у стању да обезбеди контролу неке друге границе”.

Није, по његовим речима, толики проблем што се усвајају бројни европски стандарди, већ што се недовољно размишља о остатку правног система земље и некритички преносе европске директиве у наш правни систем. Такав је случај, рецимо, са Законом о контроли државне помоћи, у који је унета „једна институција за коју је јако тешко рећи шта је”.