Реконструкција владе или ванредни избори?

Да ли је реално да Ивица Дачић препусти место премијера Александру Вучићу без избора? Тешко је у то поверовати, чак и када би Дачић пристао, јер то овом другом никако не би одговарало. Наиме, ако би се таква реконструкција направила, онда би опозиција добила ветар у леђа, јер цена би подразумевала одустајање од истражних радњи када су Дачић и његови најближи сарадници у питању. Шта би онда остало од обећања да нико неће бити заштићен? Опет би се испоставило да су неки грађани, то јест водећи политичари, равноправнији од других, баш као што је то и досад био случај. Напослетку, то не би ни била реконструисана, већ нова влада, пошто нови премијер нужно означава и настанак нове владе.

Ако је тако, онда се намеће питање о каквој би се реконструкцији владе могло радити? Врло вероватно да би неколико министара СНС-а, на првом месту визионар Бачевић, а онда и сналажљиви Кнежевић, па и у јавности често помињани уредни платиша пореза Петковић, могли бити смењени. На тај начин би се отворило питање министара из других странака. Шта ако би Вучић инсистирао на пример на смени Милутина Мркоњића, Жарка Обрадовића и Јована Кркобабића? Свакако, за сваког од ових министара, а на основу вишегодишњег успешног рада – који се огледа у ефикасној градњи аутопутева, успешној промоцији Мегатренда и његовог ректора, те младалачкој виталности – било би разлога за смену. Проблем је, међутим, што би овакав захтев ставио Дачића у безизлазну ситуацију. Он би тешко могао да се одрекне двојице сарадника из врха СПС-а који му праштају како чињеницу да га банане неодољиво привлаче тако и избор бананољубитеља за најближе сараднике у влади. На исти начин, његова коалиција са ПУПС-ом и његовим амбициозним вођом не би могла опстати. Динкић (шта би тек било да се затражи смена дугогодишњег усрећитеља Србије?) се, пак, не би лако лишио услуга Верице Калановић, симпатичне вреднице, заокупљене решавањем тешких државних проблема.

Према томе, на јесен су изгледни избори. Питање је како ће их дочекати опозиција. Чини се да ће за њих бити неспремна. Демократска странка је дезоријентисана, сва у модрицама, изубијана, посрће лево и десно и, да ствар буде црња, не зна се када ће се то посртање зауставити. Да ли ће она успети да поново придобије некад тако привржене симпатизере из средњих слојева? Тешко, јер не ослобађа се оних који су постали њена негативна персонификација, као што су Дулић, Шутановац, Триван, Маловић, а лако се одриче услуга једног додуше претерано амбициозног, али интелигентног политичара. При свему томе, јавност је могла да закључи да се нови вођ ДС-а понаша неначелно, јер Шутановац седи у посланичкој клупи упркос скандалима око некретнина, а Дулића, Триванову и Маловићеву наградио је за минули рад, којим систематски одушевљаваху грађане, уласком у председништво ДС-а. Странку уопште, а врх странке посебно, чине људи, а ДС се у овом тренутку многима у врху похвалити не може.

Ствар је још тужнија са ЛДП-ом, странком мудрог, начитаног, и надасве поштеног и истинољубивог вође, чији се следбеници из петних жила труде да га задовоље, убеђени ваљда да тиме раде на модернизацији Србије. Могуће је да ће за неколико година вођ и следбеници схватити да је Милошевић умро, али је питање да ли ће тада бити доцкан. Успех Нове странке (како паметни људи дадоше овако неоригинално име?) у великој мери ће зависити, осим од способности да се организује у изузетно кратком року, и од тога да ли ће њено вођство разумети оно што ЛДП није и још задуго неће.

Разуме се, ту је и „патриотска” опозиција: СРС, ДСС и Двери. Први су потпуно разбијени, и паразитирају на култу вође који се налази у Хагу. Међу њима нема харизматичних личности, већ само крајње десног (на срећу немоћног) беса, испољеног у изанђалој причи о „издајницима”, где Тадића и Јовановића заменише беатификовани мастер председник Србије, члан библиотеке који би, можда, у њој могао да научи да је Доситеј био Вуков учитељ, а не обрнуто, као што ономад он поручи, те први потпредседник владе који на радикалску вику обраћа пажњу као на лањски снег. Што се ДСС-а тиче, њега води анемични евроскептик који годинама прича искључиво о једној теми без обзира на неуспех на изборима. Двери се, пак, одузимајући гласове радикалима, а немајући харизматске вође, тешко могу надати већем успеху од оног на претходним изборима.

Напослетку, има три непознанице: које ће странке ући у скупштину; које ће, осим СНС-а, имати преко 10 одсто и ко од политичара и пословних људи неће завршити у затвору?

Доцент на Филозофском факултету у Београду