Да меримо истим аршином

Није ништа ново да се неуспех умањује, а успех преувеличава. Такав је случај с нашом фудбалском репрезентацијом после утакмица у Загребу и Новом Саду.

То, разуме се, није добро. И кад се губи, и кад се побеђује треба да се остане на земљи.

Ми, на жалост, и даље не меримо истим аршином. Пораз у Загребу (2:0) званично је објашњен тиме да је Хрватска много боља од нас што показује и Фифина листа најуспешнијих репрезентација, а голове смо примили после наших грубих грешака.

Прекјучерашња победа (2:0) у Новом Саду против Шкотске је, међутим, по тумачењу са истог места, остварена искључиво нашом заслугом. Оно друго се не пориче, али се не истиче.

Колико је било природно да Хрватска победи Србију, јер заузима много боље место на светској ранг листи од нас, исто толико је, ако не још и више, било нормално да и ми победимо Шкоте.

На Фифиној листи Хрвати су девети, а ми 35. Дакле, они су 26 места изнад нас. Шкоти су, пак, 66! Значи, 31 место испод нас.

Оба гола у Загребу смо примили после наших грешака. Први приписујемо Коларову, а други голману Бркићу. Хрвати су то само искористили.

Па и у Новом Саду су гости, што би се рекло, сами себе победили. Код првог гола је наша акција већ била завршена, али је Витакера ухватила паника, мада је опасност по шкотски гол практично прошла, па је из лежећег става идеално упослио Ђуричића.

За други гол још већу захвалност дугујемо супарнику. Колдвел је могао да загради лопту и пусти је да оде у гол-аут, или је избије у аут, кад му већ није пало напамет да направи варку као да ће да крене у једну страну, а лопту однесе у другу. Уместо тога ју је избио у опасну зону.

Томовић заслужује похвале што је пратио шта се дешава и правовремено је „пресекао”. Као и Ђуричић који је поново био на правом месту у шеснаестерцу да затресе мрежу.

Али без „помоћи” противника ко зна да ли бисмо дали гол. Као, можда, и Хрвати у Загребу да им наши нису сервирали тако да просто нису могли да промаше.

Упркос томе што је наш тим био много предузимљивији него у Загребу, то и даље није плод наше моћи, него последица скромних могућности противника. По већ наведеном тумачењу, није случајно што су Шкоти толико иза нас на светској листи.

Уочи утакмице у Новом Саду из наше репрезентације су отварали душу признајући да им је много тешко после Загреба. Мање-више су отворено вапили да им се пружи подршка, јер их чека психолошки веома тежак меч.

Али, како они то замишљају? Шта треба, по њиховом мишљењу, да урадимо, па да им буде идеално?

Да ли је психолошки лако или тешко то искључиво зависи од психе и то њихове. Приступ утакмици је онакав како је ко научен да размишља на ту тему. Кад бисмо за супарника добили репрезентацију Ватикана уверавали би нас да није лако ни против ње да се игра.   

А ми ту кашу још и досољавамо. Никако да се сетимо да критика није на одмет. А тек самокритика!

Али, ето, ипак смо на добром путу. Па зар тако није било и кад победисмо Велс са 6:1?!