Четвртак, 27.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Покренимо Србију

Под слоганом из наслова политичка групација која влада Србијом пре нешто мање од годину дана освојила је власт. На Ђурђевдан прошле године, на демократским изборима странка која има префикс демократска изгубила је поверење грађана Србије, без обзира на то што су европске интеграције и овога пута биле стратешка „жвака” изборне кампање жутих. Ако их је изборна воља грађана у фотофинишу и на неколико педаља од напредњака склонила са власти – искључиво сопственим заслугама, са снажним примесама сујете, надобудности и таштине, без икаквог утицаја и уплива трећих лица – демократе су, у кратком року и филмском брзином, до суноврата довеле будућност сопствене странке. Изостало достојанство након губитка већине, унутар страначки ривалитет, недостатак стратегије и програма који подразумева деловање у опозиционим условима, менаџерско-маркетиншко вођење политике – некада водећу странку која наставља традиције Љубе Давидовића, Милана Грола, преко Десимира Тошића и Мићуновића, па до Ђинђића и Тадића – довело је до питања: Хоће ли проценат оних грађана и сељака који је подржавају и који би им на новим и прекоредним изборима дали гласове – ускоро бити испод броја прстију леве и десне руке? За сада – заједно. Онога тренутка када је председник Тадић пристао да невољно уступи чело странке човеку који је у времену тоталног разграђивања, глобалне економске кризе и дезинтеграција успео да уједини медијско-маркетиншки простор бивше Југославије и доброг дела југоисточне Европе – уместо да су поступили идентично бизнис-моделу новог вође, уместо да су збили редове и марљиво спремали папире за иследнике и истериваче правде нове власти, да су се наместили леђа у леђа да сложно сачекају лавину дуго акумулираног и набираног гнева и беса, да трпељиви и снажно уједињени у свом поразу приме очекиване ударце слева, здесна, у мошнице и по главама – они су кренули један на другога, да један другоме ваде очи. Много пута помињане вране су јавно дезавуисане. Важно је било отерати све који другачије мисле, и при том неће да ћуте – без плурализама и права на другачије виђење. Петровића у Шабац, а Јеремића нешто даље – у Њујорк.

Далеко било да се разумем у политику, али знам понешто о древној источњачкој борилачкој вештини аикидо. Суштина и тајна ове витешке борбе јапанских ратника за физичку доминацију и победу лежи у коришћењу грешака, енергије и снаге противника у директном дуелу. Политичким дилетантима у које убрајам и себе – било је јасно да су Николић, Вучић и другови, баш као у аикидоу, искористили погрешно усмерену снагу демократа, центрипетално их вешто и мудро избацили из равнотеже и бацили на леђа! И данас, што више млатарају да изађу из живог блата, у исто тону све дубље. Што се оних који су обећали да ће покренути Србију тиче – браво! Дуго су и чекали, стрпљиво се спремајући за одсудни тренутак. Људи који су изникли у радикалском ембриону, чији је духовни отац несрећни оптуженик који више од деценије труне у хашком затвору и плаћа данак сопственом националистичком сну о Србији до Огулина, Вировитице и Карлобага – узели су у руке кормило брода Србија. Решени да нас, оним европским путем за који се тикет за путарину годинама узимао у београдској Крунској  улици – одведу директно у Европу. Питање – коју и колику цену ћемо као народ морати да платимо? Колико ће горки, судбоносни и драматични бити уступци које ће Србија морати да учини ако жели привидни и краткорочни мир на својим јужним границама. Што се Албанаца тиче, као лаик видим да од њих нико не тражи да се одрекну сна о великој Албанији. Нека браћа Македонци и наши пријатељи Грци брину своју бригу. Уз биолошку прогресију, уз подршку и наклоност моћних светских лобија, уз довољно долара од нарко-бизниса по свету – за неку деценију, Албанци би поново могли да крену да ломе као погачу делове територије државе Србије – прешевску долину, на пример.

У потпуној збиљи, на унутрашњем плану поготову у економији, образовању, култури – лидерима који данас воде Србију и те како се има шта замерити. Али, што се екстерног спољнополитичког деловања тиче и поготово најболније српске ране Косова, морамо им одати признање на куражи. На огромној одговорности коју прихватају на своја плећа, на решености да ако треба положе на жртвеник своју част и политичке каријере – али да учине нешто за Србију, при том несигурни на којој ће и каквој страници српске историје бити уписана њихова  имена. Честитам им јер верујем да није лако – латили су се хируршког ножа којим се мора ампутирати гангренозно ткиво, како би остатак организма наставио да живи. Да ли су прошле године у ово време демократе са позиције владајуће странке знале у које судбоносно време Србија улази? Колико су тачна нагађања да им је неко из света шапнуо да треба да пораде на губитку избора и да се склоне са власти? Да ли је председник Тадић намерно затурио пенкало којим је требало да потпише предају и капитулацију Косова? Нисам меродаван ни да наслутим одговоре.

Уместо одговора демократе полажу хипотеке, покривају минус и пуне рачуне у банци да врате изборни кредит. За то време, њима се пуне затвори, а како је кренуло, убрзо ће морати да се копају темељи за нове, јер убрзо у постојећим неће бити места. Нова, и већ помало стара власт као да зна да ће незадрживо гурати напред све док буде имала кога и имала за шта да хапси. А онда?

Извињавам се што у овом тексту тек на крају помињем премијера, мог пријатеља Ивицу Дачића, који ме је заборавио. Што се мене лично тиче – навијам за Николића, Вучића и другове. Свесни историјске одговорности пред којом су сучељени – они признају да су се променили. Рекао сам да навијам за њих – нисам рекао да их подржавам. У мој случају то je веома опасно –  јер се испоставило, кога ја у политици подржим – он пропадне.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.