Избацивање

Седим у дечјем позоришту. Гледам представе. Првог дана са првацима, другог са трећацима. Давно је било кад сам са својим дететом редовно ишла да гледам сценске бајке, па сам заборавила осећај како је седети са малишанима који реагују искрено, импулсивно, на све што се дешава. Гласно се смеју, бодре позитивне ликове: ,,Мала сирено, исправи се.... полако ходај, пази вештица!” Чаролију прекидају на сваких двадесетак минута разгоропађене учитељице. Оне не гледају представу са децом, пију кафу у позоришном бифеу, па се с времена на време само појаве на вратима позоришне сале да просикћу: ,,Ћути, седи, доста, оћеш напоље, шта се смејеш. Избацићу те с представе!” Ваљда мисле да их тако васпитавају да буду културна, послушна, укроћена публика. Не пада им на памет да виде представу заједно са децом, са њима да разговарају о виђеном и од деце нешто науче. Не пада им на памет да сталним отварањем и затварањем врата и својим агресивним тоном нарушавају нешто лепо. Не, оне пију кафу и надзиру и кроте. Нема то везе с малим платама у просвети, али има са „фармом великог брата”. Аплауз је феномен за себе. Деца скандирају само позитивним ликовима, а негативцима не, ма како добро да су их глумци дочарали. Радују се победи добра над злом. Докле..? До када ће позоришта (поготово градска) моћи да праве представе у новонасталим околностима и за одрасле и за најмлађе?

Излазим из позоришта и на Тргу Републике срећем се очи у очи са „Великим братом”. Намигује ми са огромног, моћног, светлећег билборда, црвеним словима ,,избацивање у недељу”. Очекујем да проговори, уједе ме, откине ми главу док пролазим поред њега. „Велики брат” ме сачекује и на Бранковом мосту. И опет поручује ,,избацивање у недељу”.

Ове билборде као да је осмислила и платила Влада Србије лично, као светлећи манифест њене културне политике. Манифест – одговор на питање шта је стратегија у култури, који су њени приоритети у време економске кризе и без кризе. Избацивање!!! Избацивање!!! Избацивање!!! Надзирање, кроћење, разваљивање, уништавање, ниподаштавање стваралаштва и стваралаца, протеривање мишљења о битности уметности и културе, масовна примитивизација грађана, претварање Србије у шталу кича и шунда „Великог брата”.

Али док траје психоза Косово – ЕУ, влади је све дозвољено уз широку подршку јавних интелектуалаца, па и да предано ради на избацивању овог народа из цивилизације.

Део тог манифеста је изјава естетске природе А. Вучића који каже да њему није лепа зграда Генералштаба, Добровићева креација, није лепа ни В. Илићу. То што је она заштићено културно добро нема везе, о архитектонским достигнућима, о лепоти и ружноћи изјашњаваће се политичари и бизнисмени, а ниподаштавати мишљење стручњака, архитеката.

Манифестом су рекли и шта мисле о српском филму (буџет нула), о култури у целини (буџет видљив микроскопом), о разлици између цепанице и уметника (нема разлике), о откупу књига (нула књига). Шта мисле да граде на месту бомбардоване, срушене зграде Народне библиотеке на Косанчићевом венцу ових дана изјављују: библиотека цркви. У црквеним заповестима пише: Јеретичке књиге не читати? Па што би се онда градила библиотека за јеретичке књиге кад су је тако успешно спржиле бомбе 1941.

Насиље које се спроводи на релацији држава – град – култура, задивљује. Уништавају се институције културе и њихови програми. У име транзиционе будућности. Од уметника се тражи саучествовање у сопственој смрти у име закона.

Држава, њена влада, посланици у Скупштине Србије гласали су за закон о јавним набавкама не прихватајући амандман који се односио на изузимање, стваралаца, живих бића, из поступка тендерског погађања. Тим чином ми нисмо добили само један закон апсурдан у својим деловима, један бирократски каламбур, већ убитачну формализацију стратешког насртаја на културу и уметност. Креатори тога нису ни Америка ни Брисел, већ домаће партијске незналице, удружене са новим бирократским, експертским умовима васпитаваним не на белетристици, представама, филмовима и другим уметничким делима, него на теоријама о штетности културе по буџет и штетности просвећеног становништва за нови робовласнички модел живота. Тај закон је последица дугогодишњег срозавања свести о битности културе и уметности као идентитета сваког народа.

Али док је проблема Косова влада има кредит да доноси афлатоксинске одлуке које су против и физичког и менталног добра слуђених грађана. Насртаји на културу и стваралаштво су насртаји на наш живот уколико се сложимо да живот није само проста репродукција и песма пуног желуца.

Влада није пала због афлатоксина, неће ни због културе. Добила је огромну подршку да се бори за српски идентитет на Косову, само не знам како се та идентитетска борба слаже са праксом уништавања идентитета у Србији мимо Косова, за шта није добила никакав ултиматум из света, већ је сама креирала платформу очишћене земље од идеје културе – културцид. У причи о борби за културни, цивилизацијски, историјски опстанак, нешто је дубоко лажно, болесно, труло, лицемерно. Шта? „Велики брат” зна. Избацивање је у току.

А ја себи као лек против безнађа прописујем гледање дечјих представа док их још има, надам се у друштву оних учитељица које су предано посвећене деци, и што умеју да заједно са њима уживају кад добро побеђује зло, и вештице и вешце.