Кишу с љубављу

Истакнути турски писац Недим Гурсел био је гост новосадског „Прозефеста” и београдске „Геопоетике” која је објавила његов роман „Алахове кћери”, у преводу Мирјане Маринковић. Гурсел предаје турску књижевност на Високој школи за оријенталне језике у Паризу. У средишту романа „Алахове кћери” је живот и борба пророка Мухамеда, док се временски кругови приче распростиру од преисламских времена, преко Првог светског рата, до данас. За ову књигу Гурсел је добио Награду за слободу мисли и изражавања Заједнице издавача Турске, иако је због својих књига често трпео осуду. Иначе, ово није прва посета Гурсела Србији, био је овде и 1989. године. Тај боравак везује за Данила Киша: „Упознао сам Киша док сам био докторанд у Паризу, радили смо на темама из компаративне књижевности. Постали смо  пријатељи, често смо заједно седели и пили. Имам једну болну успомену везану за њега. Пошто нисмо имали много времена да се виђамо у Паризу, предложио ми је да дођем у Београд на октобарске сусрете писаца. Узео сам карту, сео у авион, и у ’Либерасиону’ прочитао вест о Кишовој смрти. Када сам дошао у Београд отишао сам на његову сахрану. Захваљујући управо Кишу заволео сам српску књижевност, а Андрића и Селимовића читао сам још као млад човек.”

Да ли онај ко пише о Мухамеду као књижевном лику унапред зна да ће доживети оптужбе?

 „Алахове кћери” је роман који преиспитује религију, показује на који начин се вера губи, али не омаловажава оне који верују.

Пре свега сам наслов а затим и садржај књиге у Турској су изазвали реакцију, зато што је по исламској вери Алах неко ко није рођен и ко нема потомства. Зато се говорило да он не може имати кћери. Алахове кћери термин је који потиче из арапског језика и који је био у употреби у племену Курејш. У једној куранској сури појављују се три богиње, под именима Лат, Уза и Манат. Али, фанатични појединци, који не познају ове чињенице, већ на сам наслов су показали отпор према књизи. Основна ствар, која је направила проблем, јесте што сам од пророка Мухамеда направио књижевног јунака. Јер, на тај начин писац улази у домен сакралног, што није прихваћено са становишта исламске религије. Међутим, у роману „Алахове кћери” Пророк није жижна тачка, постоји и лик деде који се борио у Првом светском рату, који је свога унука васпитао у исламском духу и водио га у џамију.

Да ли у том делу романа има аутобиографског?

Могу да кажем да га има у извесној мери. Моје детињство прошло је под окриљем деде муслимана, али сам се касније одвојио од тога света, постао сам атеиста. Један од разлога због којих сам написао овај роман јесте тај што сам желео да успоставим везу са својим детињством, и зато карактер детета у овој причи заправо подсећа на мене као дечака. Исто тако, лик старца подсећа на мог деду по мајци, ја носим његово име. Звао се Ахмет Недим.

Припадате двема културама, турској и француској. Да ли је на ваше опредељење да постанете атеиста утицало и нешто од француског рационализма?

Наравно, можемо рећи да је француска култура у великој мери прошла кроз лаицизам. Али сматрам да је лаицизам нужност демократије. Дакле, постоји слобода вере и слобода да се не верује. Нисам потпуни атеиста, пре себе дефинишем као агностика. Дакле, да ли Бог постоји или не, то је нешто што ме превазилази, не могу то да знам. Али, сматрам да религију треба посматрати критички, и не морамо да прихватимо све њене догме.

Алахове кћери оличење су и тог женског принципа који је важан у вашем роману. Какво је место жене у оквиру религијског и културног кода ислама?

Дајем реч трима богињама које говоре о времену рађања исламске вере, а једна је чак заљубљена у Мухамеда. И у личном животу пророка Мухамеда жене су играле значајну улогу. Прва његова жена Хатиџа прва је и поверовала да је он Божји посланик. Управо сам хтео да објасним тај сложени карактер Мухамеда у овом роману, зато што је најпре живео један моногамни брак са Хатиџом, али после њене смрти он узима тринаест званичних жена. За мене као писца то је загонетка, како то да један човек из моногамног брака прелази у полигамију. Може се рећи да је у време када је прихваћена исламска религија положај жене био унапређен у односу на многобоштво. Али, уколико бисмо данас применили и та правила, уназадили бисмо жену. Међутим, основна Мухамедова драма јесте што није имао мушког потомства. Због тога су га многобошци називали погрдним именима, а Пророк своју личну драму износи у Курану. Овај проблем управо се помиње у најкраћој сури, која гласи: „Онај ко теби каже да немаш мушког потомства, гори је од тебе.”

Да ли су традиција и историја инспирација и другим турским писцима?

Оно што највише занима савремене турске писце јесте османска историја. У једном свом роману, „Освајач”, описао раздобље султана Мехмеда Фатиха и освајање Цариграда. Такође Орхан Памук је у „Белој тврђави” описао један део османске историје. Октај Анар такође је писац који се инспирише османском историјом. После оснивања Републике Турске у првом плану у турској књижевности била је стварност Анадолије, питања и проблеми сељака. Кемалистичка турска у извесној мери је одбацивала османско наслеђе. И због тога је у последњих тридесет година дошло до скретања пажње на ове теме из османске историје, као врста реакције на дотадашњу праксу. Има и других тема, и у неким мојим књигама еротика заузима значајно место. Један од мојих романа, „Прва жена”, био је забрањен и повучен после државног удара – 1980. године.

Марина Вулићевић