Петак, 06.08.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ко се кога боји још, три за грош, три за грош

Договором Београда са Приштином Србија је учинила први корак ка трајном решавању вековног конфликта са Албанцима. Са наших плећа пао је огроман камен који је кроз историју, као објективни проблем и одличан изговор, успоравао, заправо спречавао Србију да започне процесе модернизације и развоја и на тај начин омогући свим њеним становницима миран и достојанствен живот. Али, сада, када се појављује перспектива другачије, мирније, уређеније и стабилније Србије, на лицима људи нема олакшања, још мање радости. На лицима људи је страх. Тек ту и тамо провејава притајена, опрезна нада.

Зашто? Страх од кога, страх од чега? Ко и како генерише тај страх? Он настаје из осећања растуће несигурности и незаштићености пред догађајима и претњама којима смо свакодневно изложени. Последњи догађаји у великој мери оправдавају тај страх.

Скандалозни Закон о амнестији превремено је на слободу пустио велики број криминалаца које јавност види као симболе разјареног, безумног насиља. Неки од њих су већ починили нова кривична дела и по обичају остали некажњени. Обарање пресуда, поновна суђења са редовним смањењем казни и пуштањем на слободу као да је „исправљање грешке”, својеврсно извињење насилницима што се и на њих примењују закони. Неколико случајева укључивања амнестираних у ново насиље оправдано буди сумњу да је заправо реч о реактивирању и јачању ударне песнице српске клеронационалистичке деснице. Буђење деснице показује се ударцима десницом свакога ко другачије мисли.

Овакав однос правосуђа и насилника, што се чита као однос државе и насилника има јасан циљ – застрашивање јавности. Пред оваквим претњама ниједан грађанин или грађанка се неће пожалити а још мање побунити због било које неправде коју трпи у био ком аспекту комуникације с непосредним окружењем или државним институцијама. Стиже нас казна за одлагање, избегавањесуочавања са последицама распада друштва изазваног бесмисленим ратовима, патолошком самодовољношћу и презиром према различитости у окружењу. До које мере је јавност развила механизме самозаштите види се у скоро потпуном одсуству адекватних реакција пред сваким обликом најављеног или почињеног насиља: потернице и спискови за „одстрел” политички и етнички неподобних остају некажњени. Скрнављење споменика Шабану Бајрамовићу и Јаники Балашу, зато што су Роми, редовно остаје некажњено.

Ћутале су комшије масовног убице из Младеновца, „доброг човека и домаћина”, о континуираном насиљу које је спроводио над својом породицом. Страшно је када брат тешко рањене убичине жене на крају изговори: „Тукао је моју сестру мокрим конопцем и ланцем за псе!” Човече! Брате!Шта си ти радио, зашто си ћутао, зашто је цело село ћутало? „Мислио сам, проћи ће!”

Очување по сваку цену лажног, привидног личног мира и мира у друштву јасан је показатељ страха од одсуства институционалне и друштвене подршке у супротстављању насиљу.

Обесхрабривање и застрашивање оних који на било који начин желе да се политички ангажују софистицирано се води кроз ускраћивање и подсмевање жељи и праву грађана и грађанки да изаберу оне који ће их водити и то на свим нивоима државе. Насилно прекрајање изборних резултата на локалу које укључује претње, физичке обрачуне до премлаћивања показује ароганцију и безобзирност „људи из политике” који припадају некој „већини” из које извлаче неограничену, некажњиву моћ. Још еклатантнији пример су ничим оправдане оптужбе за сепаратизам, дакле за издају, свакога ко изговори реч Војводина. То је претња свакоме ко не пристаје на једноумност и централизам.

Ма како парадоксално звучало, напад на народног посланика Чедомира Јовановића својеврсно је охрабрење у садашњој ситуацији јер је то први ако не и једини пример активног отпора насиљу. И гле чуда, када се уз све ризике покаже храброст сви се збуне: и силеџије, и јавност па и председник скупштине који заборави да осуди напад и на тај начин, штитећи посланика заштити високи дом којим председава. Тако се отпор неколикохрабрих појединаца батинашима претворио у својеврсну победу над густом мрежом саучесништва насилника и државних институција и можда је први знак да пролази време некажњивости.

Ех, кад би храброст била заразна...

Oснивач Грађанских иницијатива

Коментари16
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.