Истраживање: Ко и зашто гледа ријалити програме

Ријалити програми су, очигледно, популарни. Зато је „Политика“ покушала, у сарадњи са агенцијом „Фактор плус“, да колико-толико открије ко, колико и зашто гледа овакве програме и шта о томе мисли. Какве последице по ментално здравље нације доноси чињеница да су на екрану дуже атрибути Станије и Сораје, него Вучића и Дачића.

Сви знамо да у зградама или у сокаку увек има нека комшиница која више воли да провери ко и са ким пролази ходником (улицом) него да кува ручак.

Јасно је да „Први глас Србије“ или „Ја имам таленат“ нису неке новине. Старији добро памте „Посело на Калемегдану“ или „Микрофон је ваш“. На те и такве програме сада је само уперена камера, продукција је усавршена, доступност је много већа. Ко је некада вапио да се дочепа микрофона, вапи и сада. Више није потребно негде отићи, купити карту, довољно је кликнути мишем на рачунару или укључити ТВ. Свакако да су ови програми тешко упоредиви са „Великим братом“, иако је све сведено под „ријалити“.

Социолози, психолози и културолози сагласни су да је то покушај „да се стигне пречицом до пара и славе“. За пет минута славе многи би дали све. Славни или мање познати пристају на изолацију „Великог брата“, „Фарме“...

А она комшиница сада не мора да хита до шпијунке и накратко завири у туђи живот. Довољно је да укључи ТВ и док мути фил за торту да гледа „како и богати плачу“. Лакше је, ваљда, робијати живот када схватите да и идоли нације имају целулит, боре...   

Оно што је нас заинтригирало, а изгледа да је промакло социолозима, психологу и културологу које смо позвали да тумаче резултате ове анкете, је податак да чак 81 одсто испитаника гледа стално или повремено овакве програме, да готово 80 одсто њих сматра да они дају погрешне узоре, банални су и пуни псовки, али чак 83 одсто, без пардона изјављује да би у свему томе учествовало. И коње убијају, зар не ?

Чињеница је и да од оваквих по свему спорних продукција велику материјалну корист остварују и таблоиди. Са најјефтинијим материјалом пуним порнографије духовне и телесне, без труда и трошка за новинаре, пуне се ступци жуте штампе.

Ко је од учесника или гледалаца прочитао било шта од Орвела, нисмо истраживали. Зато и не очекујемо да сви лако препознају цитат: „Али већ је било немогуће препознати ко је свиња а ко човек.“