Фразе и изрази – део културног наслеђа

Фразе, речи и изрази – део културног наслеђа једног народа, одомаћени у говору већине људи са нашег поднебља, не морају, а често и нису део лексичког фонда језика. Међу бројним поштапалицама које, чини се, подједнако користе и старији и млађи, има и оних који представљају примере лоше употребе. Стручњаци за језик сматрају да су овакви изрази непосредан доказ стабилне везе језика и културе у најширем смислу и да их не треба избрисати са говорне мапе нашег подручја. Напротив, треба их неговати.

Према речима професора др Владиславе Ружић са Филозофског факултета у Новом Саду, фразеологија је део културног наслеђа једног народа, а извори за њен настанак су и интернационалног и изворног карактера.

– Основни извор за настајање фразеологиje је грчко-римска митологија, али и историјски списи или одређени догађаји. На пример, „лупаш као Максим по дивизији” је израз који је настао на основу приче о човеку који је насумице пуцао на војску. Они попут „добити корпу”, „обрати бостан”, „наћи се у небраном грожђу”, створени су на основу народних прича, што је забележено и код Вука у збиркама изрека и пословица – објашњава професорка Ружић.

Данас у разговору и колоквијалном говору могу се чути и конструкције попут „држ не дај”, „обрни-окрени”, „шућ-мућ”, „пошто-пото”, „ђене-ђене”. Неке речи из ових израза више се не налазе у лексичком фонду српског језика, па се користе као окамењене говорне формуле.

Да је реч о експресивним изразима и речима који нису нормирани као стандардни или књижевни језик подсећа и др Биљана Сикимић, виши научни сарадник Балканолошког института САНУ. Она истиче да се у лингвистици они другачије класификују, према више формалним критеријумима, па то могу бити фиксиране или полуфиксиране комбинације речи, метафорички изрази, породични цитати, пословице...

– Овакви изрази непосредан су доказ стабилне везе језика и културе у најширем смислу. Њихова употреба се због тога мења током времена, али је, истовремено, у великој мери и социјално условљена. Постоје експресивни изрази који су познати само у кругу неке породице или ефемерних заједница као што су нека школска генерација, пословна фирма, спортски клуб или друштво из краја.

– Многе од њих које и данас користимо одражавају старе друштвене односе које савремене генерације тешко могу разумети. Фразеологизам „наводи воду на своју воденицу” рецимо сведочи о времену у коме су људи поседовали воденице да би у њима млели жито, а вода која је покретала те воденице била велика драгоценост – објашњава др Сикимић.

-----------------------------------------------

Млади стварају нове изразе

Када је реч о језику младих и њиховом жаргону, професорка Владислава Ружић указује на то да изрази настају на основу жеље млађих генерација да буду креативни, да сами створе нешто ново и да на тај начин привуку пажњу.

– Њихова креативност заиста може утицати на стварање нових израза, поготово ако се они шире прихвате, али то није увек прихватљиво ако су такви изрази обележени вулгарношћу – истиче професорка Ружић.

„Квака 22” – наслов британске антиратне сатире са почетка шездесетих година прошлог века и култни филм из 1970, као израз је означавао нешто апсурдно, немогуће. Данас је, како истиче др Сикимић, овај израз остао неразумљив млађим генерацијама. 

 -----------------------------------------------

„Устао на леву ногу” па „изводи бесне глисте”

Само што је „опајала град” и „бацила око” у излог где има „свашта нешто” и кошта „ђаво и по”, скупље него „Светог Петра кајгана”, прену је позната реченица: „Шта бленеш ко теле у шарена врата?” Затим загракта: „Је л’ игра бела мечка?”

Мук. Јутрос је неко „устао на леву ногу” и сад је „на три ћошка”. Изгледа је „обро зелен бостан”, нашао се у „небраном грожђу” и провео „као бос по трњу”, па насред улице „изводи бесне глисте”. Незнанац „ко гром из ведра неба”, осуо на градску фрајлу „дрвље и камење”. Она је дефинитивно „лепак за будале”, „ни крива ни дужна, уби је гром”.

– Немој да те испребијам ко вола у купусу и испресавијам ко Панта питу – загрме опет. „Пурња ко локомотива”, и смешка се „ко луд на брашно”. „Држ не дај” окрену се и оде.

„Шоу програм у три чина” помисли фрајла. „Зглајзнуо” човек, „није у винклу”, „накриво насађен”, „фали му даска у глави”, нешто га је сломило „ко маче мушкатлу”. „Триста чуда” вуче у кесама, одбачено „скупља ко чума децу”, цирка пивце „’ладно ко змијче”, „убио се ко Немац”… „Обрни-окрени” овај је „пуко ко бас”.

Међу нама – свакодневно – неко је „паметан и вредан ко пчелица Маја” или „глуп ко ноћ”, „досадан ко стеница”, „тврдоглав ко магарац”, „запео ко сивоња”... Неко се „нарадио ко црнац”, па „уморан ко пас” – „спава ко заклан”. У доколици „’ватамо зјале”, понекад „лупамо ко Максим по дивизији”. Волимо се „ко пас и мачка”, слажемо „ко рогови у врећи” – али што вреди чувамо „ко мало воде на длану”.

Написати ову причу било је „комбинација ге шест”. М. Симић-Миладиновић