У демократији нема „издајника”

Супротно код нас владајућем мишљењу да је демократија првенствено анархија, она је најпре договор око темељних оквира друштвеног живота. Задатак правила која чине тај оквир је да се сви у друштву осећају слободно и неискључено и да ниједна група или појединац не буде дисквалификована или оштећена. Али, када се ова правила утврде, демократија је и владавина већине. Није то због тога што је већина увек у праву него првенствено због тога што је демократија настала у времену када су људи престали да верују у привилеговану способност било кога да тумачи интересе свих људи. Од сада, крајњи тумач властитих интереса су увек сами грађани и, будући да је њихова једнодушност тешко постизива, већина њих.

Ова правила демократије су доста једноставна, па ипак то не значи да су код нас прихваћена као нешто на чему се заснива наш друштвени и политички живот. Ми смо махом сујетне и виолентне природе које не подносе да ико има ингеренције које су изнад њих. Због тога постоји читава серија недемократских поступака којима се демократска правила дезавуишу. Ево, на пример, када чујете да је наш „народ” примитиван и заостао, рецимо, због тога што не схвата предности сарадње са ММФ-ом, на делу је један од поступака дисквалификације демократске већине преко аргумента некомпетентности. Читав наш економски систем почива на захтеву за деполитизацијом и професионализацијом управљања, што су све еуфемизми за одузимање грађанима права да одлучују о економским питањима.

Није другачије ни у моралним и духовним стварима. Недавно се патријарх СПЦ изразио да је „Црква душа народа”, што би требало да значи да Црква зна шта народ мисли да је исправно и добро и да представља неку врсту представника који заступа ове ставове народа. Међутим, у правој демократији ово делегирање да неко други одлучи шта ми мислимо и осећамо не постоји. Народ, односно грађани, поготово у политичким стварима, задржавају право да без посредника саопште шта је по њиховом мишљењу исправно. С тим, да једнодушни „народ” чија се осећања и мисли могу заступати и тумачити ни не постоји, него постоје само грађани који се разликују у својим политичким ставовима.

У демократији је, такође, референдум увек добродошао. Не баш референдум типа на који смо ми навикли у коме се подразумева да нико не би рекао „не” на неко сугестивно питање као што је:„Желите ли добро Србији?” или неко слично. И поред тога што, без икаквог основа, имамо ову навику да референдуме схватамо као плебисците, ипак је симптоматично са којом се брзином идеја о референдуму о Бриселском споразуму одбацује. Пошто у демократији одлучује већина, није рационално одбацивати референдум само због тога што се сматра да би његов исход био неповољан. Много рационалније би било одбранити властиту позицију, ако треба и на референдуму.

Судећи по множини ових начина да се негира демократија, могло би се рећи да Србија не може да буде демократија. Али, у овим стварима, много од успеха је последица вере: онолико колико смо уверени да смо способни за демократију толико ће је и бити. За њу је потребно да најпре не дисквалификујемо појединце или групе (у демократији нема „издајника” или „мањина”), а онда да не дисквалификујемо ни већину. Доста нашег политичког живота врти се око немогућег задатка да се трајно установи политика на коју већина, под овим или оним изговором, неће имати утицаја.

Уместо да рециклирају уврежене политичке циљеве из прошлости попут „Сви Срби у једној држави”, наши политичари би могли да се потруде да Србија буде демократија. У демократији би сви грађани добили своју државу.

Уредник сајта filozofija-info