субота, 12.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Доба инстант публицитета

Живимо у време саморекламе када појединац гради слике и приче о себи да би се промовисао у друштву и задовољио најосновније жеље за осећајем вредности и супериорности за које најчешће нема упоришта у свом личном животу и бићу. Оно што те саморекламе исказују је празно као и ти људи, али та магла ипак носи неку бледуњаву ауру успеха, славе или чак животне остварености, па се преноси на публику која жели у свом досадном животу да присуствује тој аури бар као посматрач. То је један од аспеката ријалити програма о којима се толико говори са згражавањем.

Пре неколико дана је у „Политици” изашао додатак „Рекреација” са Томиславом Николићем на насловној страни. Председник на тој слици џогира са осмехом и носи патике које не само да су неодговарајуће за трчање (то зна било који иоле озбиљан рекреативац), већ су савршено беле иако на фотографији трчи по трави. Николић очигледно није баш користио те патике и његов пи-ар тим се није сетио да их мало испрља за овај фото-сешн. Битно је да се публика информише о томе да се у младости бавио атлетиком. Зашто је то важно?

Управо у време саморекламе постаје релевантно да је Томислав Николић породичан човек из народа, атлета, интелектуалац  и вођа. Ипак, та магла мора бити уверљива. За разлику од Путина који јаше коња и иде у лов, а да при том отворено не позира уз осмех; за разлику од Обаме који се шета по плажама Хаваја, Николић трчкара по травици и тиме не успева ништа да нам прода (реклама је продаја у сваком контексту). Самореклама је сама по себи лоша појава, али ми смо изгледа лоши и у томе.

Ово је само један баналан пример саморекламе. Напредњацима је реклама у великој мери успела у претходној кампањи. Сећам се да је непосредно после оснивања Напредне странке Николић једном приликом отворено рекао да је за ЕУ јер не може другачије да добије на изборима. Реклама, дакле, може да формира програм. За разлику од Вучића, Николић је на тој самореклами остао и то делује доста танко.

„Велики брат” је само варијација на тему. Од куплераја политике до блата ријалитија води само једно пијано тумарање его манијака. Они који се саморекламирају, као и они који гледају телевизију, већином су посматрачи и воајери. Онај који ради за камере није делатник, он има ум пасивног посматрача, а не ствараоца и не разликује се од будале испред телевизора. Недавно је обележено двеста година од рођења великог данског филозофа Сорена Кјеркегора који је још у деветнаестом веку, када су новине постале распрострањени медиј, говорио у суштини о нашем времену: „Садашње доба је доба инстант публицитета, доба разноразних обавештења: Ништа се не дешава, а ипак има моменталног публицитета.”

Ево предлога да се и ми коначно мало снађемо у времену саморекламе (сетите се како се говорило да губимо медијске ратове). Исте године када је рођен Кјеркегор (то су забележили сви значајни светски медији), рођен је и Његош. Цела година би требало да буде посвећена Његошу у Србији и њеним културним представништвима. У граду пуном креативаца, дизајнера и уметника, као што је Београд, видим идеалну прилику за рекламу Његоша. Где су плакати са Његошем, књиге, сајтови, стрипови, скулптуре, емисије, анимације, рецитовања, журке, као и полемике које преиспитују „Горски вијенац” и злоупотребе? Његош, наочити вођа, снажна личност, велики аутор, идеалан је за такав пи-ар. Ништа. Тајац. Мене не интересује национализам, мене интересује што стихови „Коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом”, нису усађена опомена у колективном несвесном и која је то интерпретација његовог дела ушла у несвесно. То се не би могло завршти на пукој реклами, али реклама би могла да створи хумористичку и естетску дистанцу и тиме приближи дијалог о Његошевом делу.

Следеће године биће сто година од Првог светског рата. Један Американац ме је недавно кроз разговор необавезно упозорио да ће се разне земље трудити да измене историјски наратив и српску улогу у рату. Шта ми радимо? Можемо ли подсетити свет на наше жртве, наше приче и контекст рата или ће други причати приче уместо нас? Док политичари и апаратчици мисле на сопствену саморекламу, можда пропустимо чак и све ове прилике које само седе и чекају нас.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк

Коментари0
9699a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља