Понедељак, 24.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Сатеривање у тор

Без претеривања, после четрдесет година бављења професијом на точковима – стварно сам мислио да знам сваки камен у Србији. На почетку глумачке каријере играо сам своју монодраму ,,Лед” више од хиљаду пута у хладним домовима културе по најзабаченијим паланкама и селима, а касније, снимао партизанске и остале филмове којекуда по најудаљенијим врлетима, гудурама и крајолицима. Веровао сам да ми је у земљи у којој на три ливаде нигде лада нема сваки крајичак познат. Да ниједан педаљ Србије – за коју је песник Танасије Младеновић певао да се неће умирити више, а велика Десанка да је велика тајна – није непознаница за мене. Признајем постиђен – нисам знао, нисам био свестан, ни појма нисам имао да је Космај толико леп. И сигуран сам да нисам једини. Благодет и лепота на којој бог није жалио смештена је у првом прстену од Београда, да се мало на прсте подигнеш – видео би га са Славије.

За пола сата атрактивне вожње која одмара очи стиже се у Неменикуће, чаробно шумадијско село у подножју зелено баршунасте планине, пре бих рекао – повећег брда с пашњацима, ливадама, шљивицима и листопадном шумом. Бистри извори на сваком кораку, питомина и мир у којем удаљени звук моторне тестере личи на музику. Не знаш да ли је лепше да видиш, или да чујеш божанствени пој славуја у честрама багрема у касном цвату. Промрзли од неочекивано реске пролећне хладноће, испратили смо неколико ноћи снимајући  „Равну гору” и поново се уверили да је Србија најлепша земља на свету. Колико су лепа сванућа на космајским обронцима, када уз бакарну зору која надире од Стига и далеког Дунава, преко моравске долине и Шумадије надвлада магична светлост са бајковитом сликом уснуле Србије – која пуни очни вид!

Ту, у том рају, пре неколико недеља срео сам Милутина, домаћина, сељака и чобанина великог стада са преко двеста оваца, јагањаца, коза и јарића. Пристао је да нам за потребе снимања серије, ни по сату, ни по грлу – без накнаде дотера своје стадо у кадар. Реализујемо пројекат од прворазредног националног значаја, а камчимо и крпимо, натежемо се и довијамо као кад скупљамо испред цркве. И, док нас држава игнорише, где год се појавимо, народ нам шири руку. Са амбицијама да испричамо причу о трагичним и кобним догађајима који су сатрли српски народ, располутили га и оставили га без слободе, и 1941, и много година касније – поможе нам Милутин са Космаја, да макар покажемо да је Србија она иста земља коју је од Турака отимао велики књаз Милош, да има здраву траву, лугове и жир, бистру воду, овце, козе и свиње. Све што је потребно да буде најбоље природно станиште за човека. Да живиш па да не питаш докле ћеш, него онако, мирно и спокојно, срећно и дуговечно – како је бог рекао...

Пристао је Милутин све да нам помогне, али је тражио да му испричам: Шта ми то снимамо, о чему се ту ради, о коме је реч и каква је последња реч коју желимо да кажемо. Признајем, ставио ме је на муке… Рекао сам му колико сам могао. Да причамо причу о Србији у другом рату, да је у главној улози народ, да ћемо видети Тита, али и чича Дражу… ,,Јер ћеш да прикажеш како се за нас Србе историја понавља, како нам у сваком веку мало, мало, па певају исту песму – како нас ломе и крше, гуше и савијају као младу врбу? Докле више уцене и сатеривања у тор? Као ја моје овце – ал, оне су макар сите, а на каквом смо путу, поред оволике доброте и лепоте – Срби ће скоро и да гладују…!?” Тако прича Милутини удара ме дланом по рамену, а рука му тешка као месарски маљ, а дланови рапави као гумени бајлак од тракторске гуме. Али, поглед му је бистар, очи плаве и немирне, могу да скрозирају свакога… ,,Моје овце се мало ритају кад их сатерујем у тор – а ми смо кротки као пелцована кокош, све мислимо – не догађа се то нама, него неком другом. Видео сам на телевизору – Косово морамо да дамо, онакву земљу за неки датум, где то има. Нека га њима датум – а нама нек врате Косово. Ја школу никакву немам – ал нисам глуп, а нисам ни ћорав”.

Док момци намештају камеру, рефлекторе и остале скаламерије причао ми је Милутин у хладу набујалог ораха како је на таљигама и са длановима у џеповима избегао са Косова, да су његови из околине Пећи, да су њихова имања била на потезу према Високим Дечанима у којима је пре више од седам деценија крштен. Причао ми је како је као дете чувао стоку поред Бистрице и ударао клис са вршњацима Албанцима, све док не забели на Проклетијама које су се натквесиле над зеленом долином… ,,Да ли им је Тито поклонио Косово то не знам – али, да им је држао ред, то јесте. Имали смо власт и државу, нису смели да шукну…” каже Милутин. Уверавао ме је да још увек сања Метохију, додуше – пре много више, али и сада, догађа му се да се пробуди знојав и мокар, ко кад је у бачву упао.

Правио сам се да нисам видео како рапавим длановима заклања сузу у оку. Боље да не видим, оно што сам видео. Камо среће да нисам чуо – то што сам чуо. Откако сам срео Милутина – не излази ми из памети. Да се човек запита, колико трагичних и појединачних судбина, колико ломова и личних патњи исходи из усиљеног руковања у Бриселу, под надзором и паском моћних, који тобоже за наше добро хоће да нас сатерају у тор. Онолики и онакав какав су њихови планери смислили за нас. И ми притом морамо још и да се смејемо. У сатеривању у тор непослушних Срба управо предњаче они који и у ,,Равној гори” имају пресудну улогу. У прошлом веку су два пута са оружјем у рукама посећивали Србију. Уз ризик да будем оптужен да сам против европских интеграција – у ушима ми звони Милутиново питање: Јел’ ти то оћеш да покажеш како се за нас Србе историја понавља?

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.