Амерички војни авион – атракција Брајковца

Авион у центру села није уобичајен призор. Па још амерички војни ваздухоплов „тандерџет” и то усред Брајковца код Лазаревца! Тајну овог феномена зна Богољуб – Боћа Вишњић, родом из овог места које броји око хиљаду житеља. Има 85 година и 18.500 сати лета за четири деценије пилотског стажа у „Јату”. Сада је увелико у пензији, а мештани га сматрају „алфом и омегом” Брајковца.

– Овај авион користила је југословенска војска од 1953. до 1968, а ја сам 1986. убедио тадашњи врх ЈРВ и ПВО да га допреме овде – одаје Вишњић тајну како је аероплан на „сталку” постао сеоска атракција.

И остатак језгра Брајковца је живописан. Ту су фризерски салон, вртић, велика продавница, кафић, мали спомен-парк... Док се кафане по Београду затварају, овдашња се – реновира. Још кад намерник чује да у атару пречника осам километара постоје четири гробља, да игралиште локалног ФК БСК (Брајковачки спортски клуб) има расвету или да се овде налази и заједница под патронатом СПЦ за одвикавање од дроге, јасно је да ово место по шароликости одскаче од учмалих београдских ободних насеља.

Разноврсне су и професије мештана. Пољопривреда је на првом месту: гаји се пшеница, кукуруз, али и шљива. Има и занатлија, посебно каменорезаца, што је логично јер у Брајковцу постоји и каменолом – извор грађевинског материјала и радних места за овдашње становништво.

– Из тог мајдана вађен је камен за Мостарску петљу, а од стене која је извађена у целости, направљен је споменик Узун Мирку у центру Брајковца – објашњава Вишњић.

Има и оних – махом млађих – које аграр, занат и туцање камена не занимају, па јуре посао у „Колубари”. Ако га ни тамо не нађу, можда крену стопама овдашњих исељеника, расутих од Шведске до САД-а, чије куће које се ту и тамо видепо селу упадљиво одударају од традиционалне архитектуре.

Од здања у духу старих времена издваја се црква брвнара, која се у Брајковцу „настанила”1846, када се село звало Смрдљиковац. Претпоставља се да је настала на неутврђеној локацијиза време турске власти, када су овакви „монтажни” храмови прављени да би лако могли да се преместе пред Османлијама. Поред цркве је неколико туја које је поклонио бивши јапански амбасадор Тадаши Нагаи.

И ово дрвеће је празник за очи, али највеће уживање у природи је на оближњем рибњаку. И они који не пецају биће усхићени док седе на тераси и гледају четири хектара воде „распоређене” у пет базена, густирајући рибљу чорбу за коју се надалеко чуло и коју по тајном рецепту прави куварица Љиљана Андрић.

– По чорби смо најчувенији, али имамо и рибу коју печемо у фуруни на дрва или на тањирачи. А ко дође са децом, може да збрине малишане у ограђеном игралишту које такође припада рибњаку – објашњава Љиљана Андрић.

На растанку, Боћа Вишњић враћа причу на „тандерџет” у центру Брајковца, присећајући се пригодне анегдоте.

– Својевремено један малишан није послушао упозорење да се не пење на авион. Узверао се на летелицу, пао са ње и повредио руку. Када су га одвезли код доктора, овај га је питао шта му се десило. Малишан је одговорио: „пао сам са авиона” и начисто збунио лекара – каже Вишњић.

----------------------------------------------

Успевају и смокве

Док је Боћа Вишњић пилотирао, по службеној дужности је морао да се интересује за метеорологију. Тада је дознао да на оближњем Стубичком брду, где су у Колубарској бици ратовале српска и аустроугарска војска, сада окршај воде медитеранска и континентална клима. Обе се сусрећу на овој коти надморске висине од 390 метара. Због тога, у Брајковцу успева да понегде никне смоква, чак и – лимун.

----------------------------------------------

Гуњица и Смрдљиковац

Брајковац је назван по највећем извору питке воде у селу. Пре тога је променио два назива: Гуњица и Смрдљиковац. О томе како је село завредило овај потоњи, живописнији топоним – који се среће и на картама из 18. века – постоје три приче. Прва је да је то због својеврсних липа црног цвета – народски: „смрдолипе” – које у цвату испуштају непријатан мирис по атару. По другом предању, за „крштење” су заслужни бројни овдашњи извори киселе воде из којих је „одисао” сумпор. Трећа прича казује да су селом пролазили турски каравани које су хајдуци пљачкали, убијајући све које би затекли у поворци. Тела нису уклањали, па се смрад ширио на све стране.