Понедељак, 06.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Србија разговара: Тихо оспоравање реституције

Миле Антић, Страхиња Секулић

После вишегодишњих натезања и притиска европских институција, Србија је коначно почела да исправља историјску неправду и враћа имовину одузету после Другог светског рата. Савесним радом Агенција за реституцију је бившим власницима улила поверење у државу и добила похвале Европског парламента. И све је ишло глатко, док на ред за обештећење нису дошле највредније некретнине. Министарство финансија и привреде недавно је поништило одлуке о враћању престоничких хотела „Сплендид” и „Београд” и уместо у рукама наследника за сада остају у поседу „Железница Србије” и Агенције за приватизацију. Ова два примера су по некима обесмислила сам процес реституције и на неки начин га довела у питање.

Да ли је тако, постоји ли отпор враћању одузете имовине и ко га пружа за „Политику” говоре Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију, и Миле Антић, координатор Мреже за реституцију.

Политика: Може ли се рећи да се реституција успешно спроводи?

Секулић: С обзиром на то да је прошло годину и по дана сматрам да се може оценити као успешна. Донето је више од 3.600 првостепених одлука. Враћено је 767 пословних простора, 180 станова, 99 зграда, 92.688 метара квадратних неизграђеног грађевинског земљишта, 885 хектара шумског земљишта и више од 1.000 хектара пољопривредног земљишта.

Антић: С обзиром на сва ограничења и проблеме која је закон наметнуо, не да смо задовољни учинком Агенције него смо пријатно изненађени. Уверили смо се да у њој раде заиста квалитетни људи. Изненађени смо колико је заживело враћање имовине. Гледајући у односу на укупну реституцију, свесни смо да постоји приличан број тешко решивих проблема, пре свега у домену враћања пољопривредног земљишта, које ће иначе бити најмасовније.

Политика: Постоји ли отпор реституцији?

Секулић: Он постоји на два нивоа. Један је психолошки. Други је интересни и односи се на људе који користе државну имовину и од ње се богате, што је чињеница више пута доказана. Када кажем психолошки, мислим на то што је дугогодишњом пропагандом, лошим информацијама и манипулацијама створен у јавности привид да ће реституција да уништи државу. То није тачно. У економском смислу њени ефекти имају бенефит за државу, а не штету. Праве се озбиљне економске анализе пореских прихода по основу имовине и оне указују да ће новац од пореза на имовину, закупа и апсолутних права премашивати износ који је држава убирала од закупнине.

Политика: Ко су ти људи или интересне групе који су противе реституцији?

Секулић: Групе које су се богатиле од коришћења туђе имовине. Пословни простор је издаван у закуп привилегованим појединцима без конкурса. Потом би тај појединац пословни простор давао даље под закуп по вишој цени. Било је и оних који нису плаћали никакву закупнину, али су издавали простор. Било је случајева да се квадратуре у уговорима прикажу као двоструко мање или да се не прикаже ништа И то сви који живе у овом граду знају, али никада није било ефикасног одговора. Сада тога више нема.

Политика: Наведите неки пример.

Секулић: Предмете обрађујемо и доставићемо их Тужилаштву. Не желимо да будемо део хајке против некога, већ озбиљно и савесно обављамо свој посао. Да ли је то рађено због немара или нечег другог, ја то не знам, али чињеница је да се радило овако као што сам рекао.

Међународне институције су нас упозориле да обратимо пажњу на скривену државну имовину која није прецизно евидентирана и њоме управљају неки ентитети одвојени од државе.

Антић: Више пута смо указивали на ту скривену имовину. Државна имовина је у највећој мери свесно непописана и предмет је злоупотреба. Корисници су били обавезни да је пријаве. Таква обавеза, која им је својевремено прописана, могла би да се примени у Немачкој где имате савесне кориснике, службенике и директоре предузећа. Санкција за непријављивање је била смешна у виду прекршајног поступка. Колико знам, ниједан није покренут. То је велики губитак за буџете општине, градова и Републике. Још страшније је када ту имовину покушају да присвоје незаконито. Постоје неке назнаке да је 300.000 хектара државног пољопривредног земљишта сакривено у задругама, комбинатима, а негде су чак и уписана приватна лица. То је симбол неодговорности, али и свесног поступања одређених државних органа.

Политика: Којих државни органа?

Антић: Многих. Републичко јавно правобранилаштво се није баш прославило . У једном броју случајева јесу тражили заштиту државне имовине, али у великом броју нису.

Секулић: Задруге и пољопривредни комбинати, поготово у приватизацији, државну земљу су фактички користили и чак противзаконито њом располагали и стекли огромну противправну имовинску корист. Идентификација те имовине мора бити примарни задатак. Пописано је само 150.000 хектара пољопривредног земљишта. То је комично. Остатак се налази под неким режимом управљања од кога држава нема никакву корист. Она не сме да дозволи да неко отуђи њену имовину, не само са становишта реституције, већ са становишта заштите својих интереса.

Антић: Агенција за реституцију ради посао многих других у Републици који су за то плаћени и који имају стотине и хиљаде запослених. Задругари који су покушали да се упишу на пољопривредном земљишту као власници као највећу препреку управо наводе Агенцију за реституцију. Јер им  тражи да докажу како су ту имовину стекли.

Политика: Упркос томе што је Европски парламент похвалио рад Агенције за реституцију Министарство финансија је поништило решење о враћању хотела „Београд” и „Сплендид”. Да ли је тиме овај процес обесмишљен, а реституција сведена на враћање мање вредних непокретности?

Секулић: Реституција није обесмишљена. Сувише је сложена да би се оцењивала на основу неколико примера. Ови хотели јесу индикативни. Али, има тога у целој Србији. Закон се једнако примењује на све. Не може се одлука доносити на основу тога што се на другој страни налази неки ентитети који има друштвену моћ. Поновићемо иста решења која смо већ донели о враћању хотела „Београд” и „Сплендид”. Јер другачија се не могу донети.

Антић: За нас није неочекивана одлука Министарства. Код хотела „Београд” је чиста ситуација. Највише забрињава да се неко дрзнуо да каже да су „Железнице Србије” подржављено предузеће. Оне су одувек биле државно предузеће.

Министарство финансија је дало идеју том предузећу да каже да је оно уложило некакав капитал у хотел и да он не може да се врати бившим власницима. То је тешка злоупотреба. Бивши власник је понудио запосленима да остану да раде или да спроведе социјални програм о свом трошку. Он хоће да врати сјај том хотелу са страним инвеститором без икаквог трошка за републички буџет. Ово је фантастичан пример реституције у смислу фискалног побољшања за државу.

Када је реч о хотелу „Сплендид” наложено је да реституција буде обустављена док не буде завршена приватизација.То је бесмислено, хотел не ради, делатност не постоји, остали су само зидови.

Политика: Како је Министарство финансија све то превидело?

Антић: Очигледно је неко вршио притисак на њих.

Секулић: Не верујем да је на Министарство у целини. Процес одлучивања нажалост код нас иде тако што је довољно да окренете телефон неког службеника у министарству и да, условно речно, завршите посао. Питање је да ли министар то зна или не зна. Најчешће не зна. Жалосно је што је тако. Код нас се послови завршавају с неколико позива познаника без утицаја и знања битних људи.

Политика: Каква је ово порука за српско друштво? Руши ли се овако поверење грађана у законе?

Секулић: Мене то плаши. Моја бојазан је да тешко изграђено поверење у примену овог закона може лако бити доведено у питање. Неповерење између грађана и државе не води ничем добром. Најгоре што губимо међународни углед. Рећи ће нам нисте довољно искрени у спровођењу закона.

Политика: Има ли разлике између оних који су после Другог светског рата одузимали имовину од бивших власника и оних који се сада супротстављају њеном враћању?

Секулић: Огромна је разлика. Имате 1945, 1958, 1968. годину, где постоје објективни историјски услови. Дошло је до драматичне промене друштвено-политичког система. Источна Европа је била комунистичка. Идеолошки се одлучивало. У то време се не може говорити о било каквој слободи одлучивања ван идеолошког контекста. Али чак се и то друштво освестило и 1968. године плаћало имовину по тржишним принципима. Данас, у измењеним историјским околностима, враћањем на класично грађанско уређење државе, на уставно дефинисано поштовање права приватне својине и заштите имовинских права – то је потпуно опречно. Онда сте у домену не идеологије, него криминала.

Антић: Ово више није идеолошко питање да ли ће крупну имовину да има шачица богаташа или криминалаца, као год да их зовемо, или ћемо нормално живети у нормалној, уређеној држави, где ће имовином слободно располагати свако ко је некада био њен власник.

Агенција за реституцију својим радом, с мало запослених, обавља нешто што би требало да раде друге институције. Она заправо ради најефикаснију приватизацију. Она обезбеђује смањење јавног дуга. И она разоткрива криминал и набавља доказе о њему.

Политика: Има ли притисака на Агенцију?

Секулић: Србија је такво друштво да вас нико неће напасти или оптужити за то што радите. Јер тако разоткривају свој положај. Више у форми претњи и увреда, које свако ко врши јавну функцију у држави може да очекује па и ја. Тога има и биће га све више, али никада то није отворено и питање је колико то наша јавност уме да препозна. Биће незадовољних. Овај процес некоме даје, некоме одузима. Неко би морао да се драматично потруди да измени неке процедуре које смо ми у Агенцији дефинисали.

Политика: Колико очекујете да ће бити враћено имовине?

Секулић: Два и и по пута више него до сада, а ако се измени Закон и више.

Политика:Хоће ли бити измењен?

Антић: Нећемо бити задовољни ако не буде тако. Мислим да треба увести супституцију, односно да имовина која не може буде враћена буде замењена неком другом. Имовине има. Зашто бисте емитовали две милијарде евра и беспотребно задуживали државу, повећавајући јавни дуг.

Секулић: У марту 2014. ћемо имати тачан пресек шта се потражује и чиме држава располаже. Треба направити пројекцију шта је исплативије за државу у датом тренутку. Онај ко управља државом и финансијама не сме да донесе одлуку која ће угрозити макроекономску стабилност земље. Сада се види да су пре доношења Закона биле нереалне пројекције, непотпуни подаци и да је неискрено спреман Закон. Он је писан мање са жељом да се проблем реши, а више да бисмо испунили услов у процесу придруживања Европској унији.

Маријана Авакумовић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.