петак, 07.05.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 25.06.2013. у 16:00

Глиб

Шетам се са Лазом, пријатељем, који јe већ трећа генерација Срба у Аустралији.

Ја стигао тек средином 90-тих.

Његов деда је дошао почетком прошлог века.

Његов отац, као и он, рођени су овде, у Аустралији.

Дичили су се Његошем и учили децу српском језику, онако како су знали и умели.

Одувек су славили српске славе и женили нашим овдашњим девојкама.

Ишли смо скупа на демонстрације када је НАТО бомбардовао Србију.

Не дружимо се често али кад год се сретнемо уживам у топлоти његове душе.

Био је леп сунчан дан након јучерашње кише.

У Аустралији нема зиме као у Србији.

Током зимског периода, осим пар хладних недеља, за остало време је потребан само џемпер.

За мене – oдлично.

Не волим аустралијско лето.

Зна да се попне и на 45 степени.

Да изда`нем душу, да те спржи к`о дулек у рерни.

“Лазо, пази блато!“ – узвикнем, јер је Лаза скоро загазио у блато поред пута.

Иначе, Лазино име ме подсећа на мог деда Лазу.

Волео деда Лаза да ме вози на “точак“ када сам био мали.

„`Ајде, сине, да узјашемо „точак“ па да идемо на пијац.“

„`Ајмо, деда!“

То је за мене било право уживање.

Седнем на шипку испред деде, а деда полако вози.

Не жури се.

Шипка почне да жуља после неколико минута.

Пут без асфалта, са рупама које се напуне водом када пада киша.

Вртим се мало лево, мало десно, ал жуља ли жуља.

Нећу да се жалим. Издржаћу, има још неких десетак минута.

Видим деда вози и нешто прича себи у браду.

Псује с времена на време.

Нису му платили посао.

Тежак је живот зидара, претпостављам.

Ал` није било прилике а да ми деда није дао неку пару.

Долазио је код нас у варош на пијац суботом.

„Ево, сине за бомбоне“и извади из дебелих браон чакшира неку белу пару.

Било је и време када су жуте паре биле вредније.

„Деда, дај ми коју жуту.“

Смеје се деда:“Ево, ти жуте онда, сине.“

„Које блато!“ – узврати Лаза

„Па то испред тебе. Само што ниси загазио.“

„Шта је блато? Мислиш на глиб?“

„Зашто то зовеш, глиб?“

„Па тако нас је учио отац. Зар се то зове блато?“

Прича Лаза како је деда учио њиховог оца, а отац учио своју децу, српском језику.

Да не забораве одакле су и ко су.

Када је отац чуо неку нову реч он би окупио породицу да сви чују за нову реч.

Moгу дa видим Лазиног оца:“ Слушајте, глиб није више глиб. То се од сада зове блато.“

Сва би деца климала главом и понављала „блато“, „блато“, „блато“ .... кao што je тог дана Лаза понављао неколико пута, да не би заборавио.

Каже Лaзa да иде  понекада точком да се провезе.

Нисам га исправио, лепше звучи.

Верујем да би Лазин деда и отац лако разумели шта у Србији значи  „процесуирати“, „ресетовати“, „девастирани“, „екстракција“, „имплементација“, „партикуларни“, „фанови“. Сумњам да би мој деда то разумео али би сигурно разумео „обрадити“, „обновити“, „сломљени“, „вађење“, „примена“, „посебни“, „навијачи“.

Деда Лаза је одлазио на спавање у осам  увече а устајао у четири ујутро када се „инволвирао“ у храњењу краве и оваца, а онда на зидању кућа све док не падне мрак.

И тако сваки дан.

Деда не би разумео шта је „фајнал фоур“.

Спорт је био луксуз за њега али би сигурно био првак – знам, заслужио је.

„За време краља био сам слуга код газде. Радило се од „ јутра до сутра“. Нисмо имали шта да једемо, а деца гладна. Морали смо да закључавамо проју, ако смо је имали, како деца не би то одмах појела. Требало је сачувати до краја недеље.“

„Па сада је пуно боље, зар не, деда?“

Не одговори ништа. Поћута мало.

„Да је бога, ваљда се све ове невоље и неправде неби догађале.

Радиш ко во, живиш к`о пас.“

Сетим се свог деде врло често. Неписмен али частан и вредан.

Сетим се и своје нане.

Знала је да каже, уз велики загрљај и пољубац, када сам долазиоу посету:

”Хајде, сине, нешто да поједеш.”

“Нисам гладан, нано. Баш сам код куће појео нешто.”

“Понеси, онда нешто кући кад пођеш.”

“Па, како ћу да то ставим на бициклу?”

Ипак сам понео флашу врућег, тек помуженог, млека.

Флаша тако врућа као велико срце моје нане која је стајала на вратима и махала, са широким осмехом на лицу, док нисам замакао сокаком.

Сунце је полако залазило и било је време растанка са Лазом.

Поздрависмо се топлим загрљајем.

“Живели, и видимо се, ускоро!”

“Живео! Наврати да наздравимо за наше који су далеко, а и за оне који нису више са нама.”

“Хоћу, хоћу. Обавезно!”

“Помоз` бог, Лазо!”

“Бог ти помог`о! – одговарао би мој деда Лаза пријатељима док смо се возили на „точку“.

Зоран Петковић
Перт, Западна Аустралија

Коментари0
4b689
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља