Недеља, 16.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нова митологија и политички интереси

Љубодраг Димић

У друштвеној клими осамдесетих и деведесетих година, узаврелој, препуној емотивних набоја, незадовољстава и супротстављених идеологија, и историчари рата почињу да презентују „критичке рефлексије” о испитиваној појави, да сучељавају ставове.

Трагајући за узроцима кризе која је раздирала југословенску државу и друштво, слободније него у претходним деценијама, приступљено је преиспитивању феномена освајања власти оружаном револуцијом, међународног фактора, окупаторске власти, „политике компромиса”, миграција и демографских промена, геноцида, избеглиштва, идеологија супротстављених покрета, стратегија и тактика примењених у вођењу рата, „црвеног терора”, националне и социјалне структуре учесника рата…

Идентификоване су бројне „историографске белине”, срушени табуи, оспорени митови, одбачени стереотипи. Појавила се озбиљна стручна критика. Одступило се од обраде војне историје и предност је дата политичким догађајима и процесима, упоредном посматрању ривалских покрета, државно-правној структури власти, противречностима политике комунистичког покрета, друштву, идеологији, привреди, феноменима неравномерности учешћа појединих југословенских народа у рату и револуцији, природи квислиншких држава, суштини окупаторске управе, федерализацији Југославије у ратним годинама.

Настали су прави циклуси историографске литературе (попут тзв. квислиншког циклуса). Отпочела су истраживања позадине табуисаности појединих кључних питања савремене историје („стратегија ћутања или заборава”). Приступило се проблемском супротстављању гледишта око чворних питања рата 1941–1945 (полемике у којима учествују Б. Петрановић, В. Ђуретић, Д. Биланчић, М. Зечевић, Ј. Плетерски, Ђ. Станковић, В. Глишић, Д. Петровић). Креативни спорови неистомишљеника, често подстицани ненаучним разлозима, ипак су погодовали развоју знања.

Историографија је у XX веку на просторима Југославије увек била својеврсна слика државе и односа који у њој владају. Саздана од збира националних историографија током деведесетих година, историографија о рату 1941–1945. нашла се под јаким ударом ревизионистичких погледа који су, на моменте, успевали да пониште досегнуте стручне резултате. Промена глобалне свести, наступила с падом Берлинског зида, морала је наћи одраз и у историографији. Није у питању била само потреба за преиспитивањем до јуче најпоузданијих ставова о заједничкој прошлости и властитом положају у југословенској држави, коју је нужно наметнуло разбијање и распад Југославије.

Већ удаљене и супротстављене националне историографије изгубиле су сваки додир будући да су биле зависне од идеолошке и политичке принуде времена у којем су настајале. Заједничко историјско сећање престало је да постоји. Политика је настојала да потисне систематска истраживања појава које демистификују легитимност републичких и касније државних елита. Уместо знања, предност је дата „селективном сећању” и „организованом забораву”.

Из потискиване и никада научно до краја неосветљене прошлости, почеле су да пробијају стварне, преувеличане и измишљене вредности у рату супротстављених покрета, мржње, ксенофобије, национални егоизми, мегаломаније, сектаријанства, конзервативизми. Радикална ревизија историографије настојала је да измени однос према целисходности југословенске идеје, значају југословенске државе, антифашистичком карактеру југословенског рата и револуције, природи југословенског социјализма.

Напад на Југославију био је у функцији поништавања и последњих остатака заједничке југословенске историјске свести као дела општедруштвене свести и идентитета некадашњих њених држављана. У истој функцији била су и „нова” тумачења рата и његових актера. Посебно јак ревизионистички удар ишао је ка антифашизму, који је, несумњиво, представљао средишњи садржај ослободилачког рата 1941–1945, а у годинама социјалистичког развоја имао важну идеолошку улогу. Извршена је историографска рехабилитација усташтва у Хрватској. Критичност према фашизму у Србији супротставила се и учинила неуспешним покушаје „нормализације” Љотићевог покрета. Некадашња визија рата с круто супротстављеним „позитивним” и „негативним” јунацима постала је неодржива. Једним делом свога бића монархистички покрет је укључен у антифашизам.

Уследили су покушаји да се квислинзи представе као жртве рата а жртве и учесници у антифашистичком покрету као џелати. У нараслој литератури о четничком покрету само је мањи део заснован на постулатима историјске науке.

Сарадња с окупатором објашњава се у појединим радовима доследним антикомунизмом, антифашизам бива означаван „провокацијом” окупаторских снага, непристајање на окупацију и борба за слободу карактеришу се „ирационалним бунтом”, квислинштво се поистовећује с „разумном националном политиком”, фашистичке групације добијају ореол патриотских и антитоталитарних снага.

Нужно критичко преиспитивање постојећих знања о рату 1941–1945, засновано на новим истраживањима, новим чињеницама, новим истраживачким питањима, новом вредновању постојеће литературе и новим вредносним судовима до којих се дође уз поштовање свих елемената струке, сасвим је маргинализовано. Апсолутна предност дата је идеологизованим тумачењима прошлости, новој митологији, конкретним политичким интересима.

Ревизионизам, као тотални раскид с прошлошћу, покушај да се негативна слика прошлости или неког његовог сегмента замени мање или више позитивном, инсистирао је на порицању и релативизацији рационалне слике прошлости. Уместо истраживања и стицања знања о прошлости, он је инсистирао на селекцији чињеница, адаптираним закључцима, тенденциозним објашњенима, новој идеологизованој слици прошлости, „преради” историје. Обрт „историографске перспективе” многим својим елементима значио је најдиректније, најбруталније и највулгарније кварење струке историчареве.

Љубодраг Димић 

*Дописни члан САНУ, редовни професор Филозофског факултета у Београду

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• И 7. јул нам је био датум.

• Братоубилачки рат је почео 7. јула. Окупатор се није мешао.

• Добро је што тада Србин није убио Немца. Ко зна шта би сада Бундестаг рекао.

• Црногорци цене свој 12. јул. Посебно вранац и лозу.

• Да тада нисмо устали, не бисмо се више дигли.

• Први смо се на Балкану дигли. Зато тако дуго спавамо.

• Имали смо више покрета отпора него устанака.

• Од оног против чега смо 7. јула устали, тек сада трпимо.

Драгутин Минић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.