Уторак, 18.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Недопустива лакоћа мењања прошлости

Мада одавно није у календару државних празника, 7. јули, некада прослављан као Дан устанка у Србији, данас ће ипак бити обележен државном манифестацијом у Белој Цркви код Крупња, код споменика народном хероју Жикици Јовановићу Шпанцу. Одлуку да ова манифестација буде одржана донео је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, а Влада Србије усвојила је ту одлуку. Можда би се, помало оптимистички, могло рећи да је то сигнал који указује да су коначно за нама ужарене, страсне расправе о томе када је и како започет устанак у окупираној Србији 1941. године, које су снаге и покрети у Другом светском рату били носиоци антифашистичке борбе и какав су антифашистички капацитетимали партизански, револуционарни покрет и монархистички равногорски покрет.

Прилози које објављујемо уверљиво сведоче о томе да данас незаобилазна ,,култура сећања” у земљи Србији не наилази увек на плодно тло, поготово не онда када неодвојива баштина те културе треба да буде истина о антифашистичкој борби српског и других југословенских народа током Другог светског рата, а и раније, када се свет средином 1930-их година поларизовао у два блока – онај фашистички и онај њему супротстављени антифашистички, чији ће први борбени судар бити обележен у грађанском рату у Шпанији 1936–1939. године.

Талас расправао томе када је и како започет устанак у окупираној Србији 1941, које су снаге и покрети у Другом светском рату били носиоци антифашистичке борбе, започет је пре више од четврт века, у време када је у јавности отворено и питање ,,националног помирења”, као изворно политичко питање, снажно натопљено идеологијом. Због тога су, прилично разумљиво, домаће снаге супротстављене у Другом светском рату о том питању имале непомирљиве ставове. Дебате о ,,помирењу” нужно су наметнуле и потребу за превредновањем прошлости, одакле није био дуг пут и до њеног преобликовања, чак радикалне ревизије, што се поклопило и са сличним, снажно присутним тенденцијама у европској и светској историографији.

Слика прошлости је до почетка 1980-их у нашој историографији била увелико обликована по партијској матрици, то је несумњиво, али су у комунистичкој епохи, поготово на њеном заласку, отворене многе бреше, срушене разне догме, што је омогућило стварање једне много сложеније, објективније и нијансиране слике о прохујалом времену, не само када је реч о Другом светском рату.

Српска научна историографија је у то време снажно закорачила у истраживање ,,белих мрља” прошлости,одважно је и одговорно кренула у рушење различитих табуа. Тиме је потврдила сопствено зрење, показала да је прешла дуг пут од изрицања пуких идеолошких тврдњи у првим годинама после 1945, до критички обликованог знања, које истражује прошлост и о њој гради истиниту слику на основу увида у нове документе, уз снажан ослонац на нове теоријске моделе и нове методолошке поступке.

Истовремено се, међутим, српска историографија суочила и с нарастајућом плимом афирмације неких ставова и погледа обликованих током првих поратних година у заграничној, емигрантској литератури. Док је српска научна историографија у земљи прешла дуг пут зрења, за ону заграничну, емигрантску, то се не би могло рећи, напротив – она је остала конзервирана и при аргументима који су важили у првој поратној деценији. Наизглед парадоксално, из великог дела сфере дневне, страначке политике, која се од краја 1980-их наводно суочила с изазовима савременог света, пружена је одлучујућа подршка заграничној историјској литератури, коју су исписивали припадници страна поражених током рата.

Исувише често, та штива су говорила острашћеним језиком пропаганде, писана ненаучно била су преоптерећена идеолошким и политичким садржајима и искључивостима, а онда су послужила и као основица за ваннаучну ревизију историографске слике епохе.

У таквој, обрнутој ,,историографској перспективи”, сасвим логично, дошло је и до потискивања истине о доприносу српског народа антифашистичкој борби и кључним носиоцима те борбе током Другог светског рата.

У обимној студији ,,Рат и историографија”, из које објављујемо један део, ове проблеме помно анализира наш познати историчар др Љубодраг Димић, дописни члан САНУ и редовни професор Филозофског факултета у Београду.

,,Слика прошлости с недопустивом лакоћом доживљава промене под утицајем ревизије историје које намеће политика, док настојања да се клатно историјских тумачења ’умири’ у тачки подједнако удаљеној од ’левих’ и ’десних’ крајности, захтевају време, труд, посвећеност струци, научно звање”, констатује и упозорава професор Димић у једној другој студији, посвећеној 27. марту 1941. године.

Слободан Кљакић

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.