Засићеност у ери гладијатора

Кажу да је Вимблдон најбоља слика тениског тренутка. У центру овогодишње слике сија само једна фигура – Енди Мареј са заставом Велике Британије – а контрастну позадину чине нагло потамнеле звезде: Роџер Федерер, Рафаел Надал, Серена Вилијамс, Марија Шарапова...

Утисци о победнику и разочаранима готово да су једнако упечатљиви, јер су главни колекционари трофеја – да не набрајамо многе друге – потонули невероватно брзо, и не против асова, нити будућих нада.

У маратону одлучује јача жеља

Чак ни у тако ослобођеном простору, осим срећног полуфиналисте Јежија Јановича Вимблдон није најавио никог новог. Пре би се рекло да је цементирао недодирљиви врх мушког тениса, који шкрто пропушта тек по неко ново име, а стара задржава. Федерер је још ту као родоначелник ере, Надал нестане па се врати јачи, Ђоковић трећу годину измиче обојици, Мареј тек достиже зенит, Дел Потро се враћа форми из 2009. Са већим или мањим заслугама, ова петорица су освојила све гренд-слем турнире од пролећа 2005 – укупно 34! Половина припада Федереру, чији је рекорд свих времена започет баш на Вимблдону, пре једне деценије, али у последње две сезоне нико не осваја више од једног годишње.

Срећни су спортови са два велика ривала, ретки са три, а четири већ чине заморно исцрпљујућу конкуренцију. Пети, Хуан Мартин дел Потро, умало није зауставио Новака Ђоковића у најдужем полуфиналу у историји Вимблдона. Тај меч и велико финале прве двојице на светској листи најлепше су одсликали гладијаторски тенис данашњице.

Вршњаци, добри пријатељи и стари ривали, Ђоковић и Мареј, уздигли су мајсторство одбране – кроз дуготрајно ментално и физичко трпљење – и продужили је преко дотадашњих граница. Сада не могу да изађу из кола, у којем је мање радости и више искушења. За четири до шест сати на терену – као у класичном шаху, али под огромним притиском публике и тела – у глави морају да се појаве сумње и обична људска питања – докле и чему?

У Ђоковићевом поразу нема ничег забрињавајућег, изузев потребе навијача да увек побеђује. Борбу је преломила много дубља и јача жеља, не само Шкота него и заглушујуће масе са трибина, чији су снови трајали 77 година. Ко је овде разочаран исходом, треба само да замисли како би у супротном било Британцима, који су створили вимблдонски мит, а до прошле године остали гладни чак и места у финалу. Заслужили су ерупцију радости и ментор каменог лица Иван Лендл и тужни шкотски градић Данблејн, до недеље познат једино као поприште масакра у локалној основној школи, првог такве врсте у Великој Британији. Сада је Данблејн место рођења вимблдонског победника, једног од оних дечака који су срећно преживели трагедију из 1996.

Ђоковићева борба са самим собом

Сви носиоци златног доба тениса деле умор и засићење, готово равноправно. Федереру је по годинама најтеже, а по природи најлакше; Надал своје изгарање плаћа дугим одсуствима, али на шљаци је као нов. Ђоковићев замор је друге врсте. Многи сматрају да у игри нема слабости, осим једне – мотивације.

Обојицу маратонаца, можда и најбоље свих времена, претекао је у спринту 2011, а када је на јуриш испунио дечачке снове, морао је да ствара нове. Федереру и Надалу је лако да се усмере ка повећању сопствених рекорда: Швајцарцу је довољан сваки наредни гренд-слем, а Шпанац ће да жртвује и пола сезоне да би 2014. освојио девети пут Ролан Гарос. Мареј је имао тај гигантски циљ на Вимблдону, сада жели да буде први на светској листи, али и он ће се убрзо наћи на мотивационој раскрсници, као и Ђоковић.

Наш ас није успео да учврстио реално достижне циљеве, јер је 2011. била непоновљива, а историјске позиције Федерера и Надала још не може да угрози. Више пута је морао да прогута сопствене речи и најаве. Тежина притиска види се на његовој клупи и трибинама, осећа се у изјавама које понавља попут мантра, храбрећи самог себе. Однедавно се осврће и на године проведене са истом екипом, у истом строгом ритму, као да врши рекапитулацију. Све је то разумљиво јер је Новак нормалан човек који има и друге циљеве и задовољства, али победа припада оном ко је јаче жели.

Посебан је терет улога националног хероја коју и даље носи, иако је изгубио ореол натчовека. Превише је оних који, на овај или онај начин, живе од његових успеха или у њима налазе националну утеху. Са те стране су му можда и најлепши тренуци године били јуначка победа са повредом у Дејвис купу и, одмах потом, прва у Монте Карлу.

По својим изузетним квалитетима, Новак Ђоковић би могао дуго да држи светски врх, ако то стварно жели. Потребно је да се избори са собом и основним питањима врхунског спорта – шта, докле и чему? Одговоре неће наћи на првом наредном турниру, него у дугорочном плану опстанка у ери гладијатора, којима је барем исто толико тешко у овом маратону.

М. Ковачевић