Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

О језику и доследности

Са великим занимањем прочитао сам текст Градимира Аничића у којем аутор образлаже став „Политике” према транскрипцији страних речи, бранећи при томе одлуку уредништва да назив авио-компаније Уједињених Арапских Емирата на српски транскрибује као „Итихад“, уместо „Етихад“, како то чине други медији. Разлози које господин Аничић наводи за ту одлуку на први поглед су сасвим разумни. „Када имамо недоумице – каже аутор – саветујемо се и питамо наше лингвисте за савет.“ Изгледа, међутим, да савети српских лингвиста нису стигли до Џејмса Хогана, првог човека ,,Етихада”, који у својим јавним наступима изговара једно прилично јасно „е“. Ти савети такође нису стигли ни до људи задужених за продукцију промотивних материјала ове компаније, будући да се у више рекламних видео-спотова на енглеском језику такође може лепо чути „Етихад“. На крају, са српским се лингвистима није консултовао ни чувени новинар мреже Си-Ен-Ен Ричард Квест, који (погађате!) у својим репортажама такође каже „Етихад“.

Ипак, уредништво „Политике” инсистира на „Итихаду“ јер, како тврде, имају стручњаке на својој страни. А шта ће ти стручњаци рећи на моје примедбе, то није тешко претпоставити. Не може се, рећи ће наши лингвисти на које се ,,Политика” ослања, транскрипција заснивати на томе како појединачни говорник неког језика (у овом случају моја маленкост) чује одређени глас. Морају, рећи ће наши лингвисти, постојати некаква транскрипциона правила, иначе ћемо завршити у стању потпуне анархије (тачније, такво стање већ влада). Проблема са транскрипцијом заиста има, и довољно је присетити се таквих промашаја какви су „Виљем Шекспир“ и, својевремено, „Лос Ангелес“, па да човек разуме да нам је ипак потребан некакав ред. Проблем је, међутим, што језичка правила нису и не могу бити исто што и Кривични законик, и што у стварима језичким лингвисти, уз све поштовање према њиховом знању, не могу увек бити врховни арбитри, посебно не у време када је аутентичан изговор страних речи доступан и обичном говорнику српског језика као никада у историји.

Уосталом, познато је да су неки од наших најеминентнијих лингвиста у континуираној свађи с већином образованих говорника српског језика када је реч о одређеним питањима. Да почнем од два капитална промашаја. Први је инсистирање да се америчка имена, у циљу уједначености, транскрибују у складу са британским изговором. Једна од последица овакве праксе била је и препорука да се име ресторана „McDonald’s“ транскрибује као „Макдоналдс“, и то упркос чињеници да је ова компанија свој производ у Србији рекламирала као „Мек“! Сличан промашај је и инсистирање академика Ивана Клајна да се име британске поп групе транскрибује као „Спајсгерлс“. Таква препорука би можда и била прихваћена пре шездесет година када нико није говорио енглески, али данас, када је свако дете изложено сатима телевизијског програма на том језику, та препорука је наишла (и још увек наилази) на заслужени подсмех.

Сигуран сам, такође, да професор Клајн са добрим разлозима инсистира (а уредништво „Политике” прихвата) да глас који се у италијанском налази у речима попут „Lecce“ треба преносити српским „ч“ а не „ћ“, али сам исто тако сигуран да инсистирање на транскрипцији „капучино“ или „Ал Пачино“ представља неразумно терање ината (да не говорим сада о томе што је Ал Паћино Американац, па изговор његовог имена на италијанском нема никаквог значаја). Милиони говорника нашег језика деценијама говоре „капућино“ а не „капучино“ јер су очигледно боље од професионалних лингвиста осетили да је овај други изговор далеко лакше спровести у дело у говорном српском језику. Уосталом, шта је следеће? Хоћемо ли ускоро морати да говоримо „чао“ уместо „ћао“?

Разумем, наравно, потребу да се језик нормира и јасно ми је да имамо великих проблема са писменошћу не само новинара, већ и преводилаца, а о обичном свету да и не говоримо. Али када се господин Аничић жали да је „у српској штампи и електронским медијима поштовање језичке норме постало пре изузетак него правило“, он превиђа да постоји разлика између језичке норме и Закона о безбедности саобраћаја. Јер норма коју масовно одбацују образовани говорници српског језика не може бити норма, ма шта о томе мислили аутори правописних правила.

Транскрипција није преки суд и увек подразумева неугодно балансирање између изворног изговора, могућности гласовног система језика у који се реч преноси, и поштовања према већ устаљеној пракси. Уместо таквог изнијансираног приступа, „Политика” је одабрала да се приклони једном непотребно ригидном схватању транскрипције. Тако је свакако лакше, али не и боље.

Станислав Винавер је једном приметио – цитирам по сећању – да је језик исувише озбиљна ствар да бисмо га препустили лингвистима. Не би било лоше да „Политика” следи његов пример и мало озбиљније схвати негодовање својих читалаца.

Доктор компаративне књижевности, научни сарадник Краљевог колеџа Универзитета у Кембриџу

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.