недеља, 20.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Србија разговара: Случај „Службени гласник”

Радош Љушић, Владимир Кецмановић (Фото Р. Крстинић)

На две конференције за новинаре, по преузимању места првог човека у „Службеном гласнику”, Радош Љушић је изнео читав низ малверзација у раду претходног руководства. О недомаћинском пословању говорио je језиком бројки. У полемику, која је уследила, укључили су се Слободан Гавриловић, Гојко Тешић, Јовица Аћин, Милољуб Албијанић, Владимир Кецмановић... О проблемима у ЈП „Службени гласник” разговарамо с в. д. директора Радошем Љушићем и књижевником Владимиром Кецмановићем.

Политика: Шта је основна обавеза ЈП „Службени гласник”?

Љушић: „Службени гласник” је државна установа која је основана да опслужује Скупштину, председника и Владу Републике Србије. Накнадно је започео издавачку делатност и данас је познат као наша највећа издавачка кућа, чиме је нарушио своју основну функцију, прописану законима из 1992. и 2013. То моји критичари потпуно смећу са ума и пишу о „Службеном гласнику” само као о издавачкој кући, заборављајући остале његове обавезе.

Кецмановић: Основна обавеза „Службеног гласника” је штампање „Службеног гласника”, што му и само име каже. Већ поодавно, међутим, много пре него што је Слободан Гавриловић преузео управу над том фирмом, „Гласник” је део профита почео да улаже у класично издаваштво. Слободан Гавриловић је ту праксу вишеструко унапредио, и у квантитативном и у квалитативном смислу, и од овог предузећа направио културну институцију првог реда – место на ком се сусрећу књиге из различитих области и аутори најразличитијих оријентација – у духу демократије и патриотизма који, ако не иду руку под руку, као што код нас, нажалост, углавном не иду, не могу да не буду лажни. У окружењу „демократа” који се због одсуства патриотизма претварају у тоталитаристе и „патриота” које несклоност демократији нужно води у издају, „Гласник” је био – као што више није – оаза слободне мисли.

Политика: Последњих неколико година „Службени гласник” је заиста израстао у једну од највећих издавачких кућа?

Кецмановић: Да, вероватно у највећу, и сигурно у најугледнију, захваљујући свести Слободана Гавриловића о културној мисији. Та свест је оно што Радош Љушић нема. А пошто је нема, поставља се питање зашто се подухватио посла вршиоца дужности директора „Гласника”. Из страсти према штампању закона и прописа или из љубави према фотељи? Чак и ако није у питању фотеља, у шта не верујем, ако изузмемо вршиочеву позадину, ствари опет нису на свом месту. Уколико је нова власт одлучила да „Гласник” сведе на издавача правних аката, зашто на то место није постављен правник, него историчар? Макар правника у политичким странкама не недостаје.

Љушић: Нека и мени буде допуштено да кажем, пре него се осврнем на питање и дам одговор, да је оркестрирани напад петорице српских културних хонорараца у ствари жал за рашчињењем Слободана Гавриловића и, тиме, губитком хонорара које им је неконтролисано давао. „Културна мисија” Гавриловића довела је „Службени гласник” до пропасти, он се у 2012. години уписао у повелик списак губиташа јавних предузећа. Да је тако, читаоци ове полемике могли су да се увере на основу одлуке Надзорног одбора која је објављена у листу „Данас”. Лако је бити културни мисионар и трошити неконтролисано новац радника из Штампарије и Службених издања. Таквом политиком „Службени гласник” је постао фабрика за производњу књига које се не продају. Залихе у књигама су данас веће од 630 милиона динара, па ће ово јавно предузеће уништи сопствена неконтролисана и хаотична продукција.

Политика: Колико је наслова објављено прошле године?

Кецмановић: Много више него што ће бити објављено ове године.

Љушић: План за прошлу годину био је 185 наслова, а објављено је 458 (296 самостално, 162 у саиздаваштву). Више него што је планирано, одштампане су 273 књиге. Има добрих издања, али и потпуних промашаја. Да новац није узалуд трошен и ове године би публиковали исти или већи број књига.

Политика: Како иде продаја књига?

Љушић: Продаја књига иде слабо: од 1.637 наслова, показује рачуница, само 307 је продато у више од сто примерака, преосталих 1.330 наслова – до сто примерака, а 35 наслова није нашло ниједног купца. Невесела је ситуација и с киоск-издањима: 23 књиге штампане су у тиражу од 284.330 примерака, а продата су 108.483 примерка. Губитак од киоск-издања је око 13 милиона динара. Сви издавачи који су усмерили свој рад на кисок-издањима зарадили су леп новац, само је „Гласник” забележио огромне губитке у протеклој години. Ред би био да се моји површни критичари упитају зашто је нагомилано толико књига и зашто су забележени тако велики губици на киоск-издањима? Да ли неки од њих сносе одговорност, с Гавриловићем, за овакве неуспехе?

Кецмановић: Сигуран сам – неупоредиво лошије него прошле године и то из барем два разлога. Први је што је нова управа, на челу с Радошем Љушићем, позатварала „Гласникове” књижаре, а други је што је готово престала са штампањем нових књига. Ко се имало разуме у издаваштво, зна да појава нових књига вуче продају старих, а да непостојање или рапидно смањење броја нових наслова уништава комплетан посао.

Политика: Да ли су склапани и неки штетни уговори?

Кецмановић: У сваком послу, па и у издаваштву, питање шта је штетно, а шта није, веома је компликовано. И душу је дало за злоупотребу „од стране” злонамерних. А да је вршилац дужности директора „Службеног гласника” злонамеран према претходној управи – то ваљда није потребно доказивати. На пример: Љушић непрекидно понавља како су саиздавачи „Гласник” и Завод за уџбенике добили по 1.000 примерака књиге „Тријумф хришћанства”, а саиздавач „Данграф” чак 38.000 примерака, што, је ли, звучи моћно. Да би се испоставило како књига није продавана, него поклањана преко „Данграфове” мреже. Да ли је требало улагати у књиге које се поклањају? Мислим да јесте, али допуштам да неко мисли како није. Недопустиво је, међутим, износити лажне оптужбе, што извикивањем података који му одговарају и прећуткивањем података који му не одговарају што непрестано чини Љушић.

Љушић: Скоро сви уговори о саиздаваштву склопљени су на штету „Гласника”, као што су с „Београдском књигом”, Заводом за уџбенике, „Данграфом” и другима. Многи саиздавачи уместо да нам уплате новац за штампање књига, компензирали су дуг непрофитабилним књигама, попут „Београдске књиге” – 4.381.176 динара. Те књиге остале су непродате. Најкарактеристичнији пример штетног уговора јесте уговор о саиздаваштву са Заводом за уџбенике и „Данграфом” за књигу „Тријумф хришћанства” за коју је „Гласник” дао 1.645.225 динара и добио 1.000 примерака, Завод 1.978.625 динара и добио 1.000 примерака, а „Данграф” је за 75.000 динара, по нашем прорачуну, односно 1.020.000 динара, по њиховом прорачуну, а добио чак 38.000 примерака књиге! Због овог мог сазнања и обавештења запослених у „Гласнику” „Данас” води оркестрирану кампању против мене.

Политика: Шта је с књижарском мрежом?

Љушић: Књижаре су велики проблем јер, осим две, све остале послују с губицима. Неке од њих нису у стању ни да исплате закупнину пословног простора. Поједине локалне власти помажу нам да књижаре одржимо, док су друге сасвим незаинтересоване. Лично сам преговарао с неколико градоначелника или људи задужених за ову делатност (Крагујевац, Нови Пазар, Ваљево, Лесковац, Суботица, Земун) и трудио се да учиним све да бисмо их одржали, те стога тврдња да је „укидање књижара стратешки задатак СНС-а” јесте само још једна од бројних неистина и оптужби мојих критичара.

Кецмановић: Као што рекох, гаси се. Заустих да кажем: „лагано” се гаси, ваљда што сам, као „неталентован”, склон отрцаним формулацијама. У последњем тренутку ме, међутим, спасе судар с реалношћу. Не, „Гласникова” књижарска мрежа се не гаси лагано, него, ево је још једна отрцана, али, нажалост, тачна синтагма: муњевитом брзином.

Политика: Колико је запослених у „Службеном гласнику”?

Љушић: „Службени гласник” почео је рад с педесет запослених, а када сам ја дошао затекао сам 412 стално запослених и 67 с разним уговорима, што је укупно 479 радника. За исплату толиког броја радника неопходан је платни фонд од око 40 милиона динара.

Кецмановић: Сада их је, сигурно, више него што је потребно, барем у оном делу који се бави издаваштвом. За такву ситуацију, међутим, нису криви ни претходни директор, ни ти људи, него вршилац дужности који их је учинио сувишним и који развија стратегију како да их се реши.

Политика: Прича се и о огромним хонорарима, шта је истина?

Љушић: Гојко Тешић, хонорарни уредник, примао је 90.000 динара уз редовну плату на Филозофском факултету у Новом Саду. Он је, са осталим додацима, не рачунајући мобилни телефон и остале привилегије, добијао укупно месечно по 112.000 динара! За сабрана дела Станислава Винавера, као приређивач, плаћено му је укупно 3,2 милиона динара. Када се све сабере, злом волшебнику исплаћено је 2012. године од „Службеног гласника” и Завода за уџбенике (саиздавач С. Винавера), укупно 4,55 милиона динара. Новац за приређивање Винавера добио је унапред.

Бранко Кукић је пензионер и живи у Чачку, а у „Гласнику” је примао по 65.000 динара; Бошко Мијатовић исто, Јовица Аћин, пензионер, с националном пензијом од 50.000, добијао је сваког месеца по 90.000; Танасије Маринковић по 90.000; Владимир Кецмановић уредно је добијао по 55.000 динара месечно за писање безвредних белешки. Списак је дуг, а ја наводим још велике хонораре Вукашина Павловића, председника Управног одбора СГ.

Кецмановић: Ако се прича своди на оно што је до сада износио Радош Љушић, онда је проблем углавном у томе што што су неки људи, уз хонораре у „Гласнику”, примали хонораре и на неком другом месту. Да ли то треба да занима вршиоца дужности директора „Службеног гласника”? Наравно да не. Радоша Љушића, очигледно, занима. Зашто? Такав му је карактер. И све би се завршило на констатацији „има нас свакаквих” или, изражено у блажој форми, „кол’ко људи, тол’ко ћуди”, када в. д за своје прекоплоташке активности не би злоупотребљавао функцију на којој се нашао. И на „Гласниковим” конференцијама за новинаре увесељавао је подацима о износима хонорара на разним факултетима, телевизијским станицама и где све још не... У мом случају је, каже, спорно што сам писао „безвредне белешке”. А ко им је проценио вредност? Скоро па писмени в. д.? Или његов „експертски” тим?

Љушић: Ако је „прекоплоташка активност” рећи истину о незајажљивим српским културним хонорарцима и удворичким интелектуалцима, спреман сам да се извиним српској јавности, посебно оним незапосленим, а њих је око милион! Скрећем пажњу младом књижевнику и српској јавности на очигледну чињеницу да се у „Гласнику” расипало, односило, кад је ко хтео и колико је ко хтео. Довољно је да наведем четири податка, која су бољи сведок од свих празњикавих прича мојих критичара. 1) „Гласник” је 2012. године потрошио милијарду и петсто милиона динара и задужио се и тако први пут током свог постојања постао губиташ. Како је било могуће потрошити толики новац? 2) Гавриловић је незаконито позајмио чачанској фирми „Просвета” 54 милиона динара, које се не могу вратити. 3) За „Амфитеатар уметности” бачено је 24.021.754 динара, а да уопште није у функцији, у шта су се новинари могли и сами уверити на једној конференцији. 4) И кад је реч о издаваштву, навешћу још један од најштетнијих уговора – за преводна права две едиције и једне књиге дато је 113.575 евра! Један уредник је дао за преводна права једне безвредне књиге 21.000 евра! А све то не вреди скупа ни 10.000 евра, па питам младог књижевника – куд се деде толики новац? Овакво расипништво није допустиво и неће бити док ја обављам ову дужност.

Кецмановић: За разлику од вршиоца дужности, немам намеру да глумим српског краља Ибија и „скрећем пажњу” целој „српској јавности”. Оним читаоцима „Политике” којима није било досадно да се по ко зна који пут препусте Љушићевом ватромету цифара, скрећем пажњу на податке које је изнео Слободан Гавриловић, а који, када су у питању резултати „Гласниковог” пословања, говоре супротно од онога што, као покварена грамофонска плоча, понавља бивши директор Завода за уџбенике. И то бивши директор Завода за уџбенике који је, у периоду од 2004. до 2008, дакле, док је био на дужности, поред месечне плате од 240.000 динара, на име ауторских хонорара, које је исплаћивао сам себи, примио 5.629.568 динара! Извори: „Блиц онлајн” 26.08.2009, „Политика онлајн” 26.08.2009. О цифрама – толико.

Љушић: Уговор са Заводом за уџбенике, о издавању „Историје” за VII разред основних школа, и „Историје” за III разред гимназије потписао сам 2002. године, када нисам био директор Завода за уџбенике. Дакле, нисам потписивао уговоре сам са собом. Када сам постао директор, одрекао сам се хонорара за „Историју” за VII разред, 50 одсто. Када се појавио уџбеник за III разред гимназије, потпуно сам се одрекао хонорара, у корист Завода за уџбенике. За посебна издања, која су изашла у Заводу, одрекао сам се хонорара за 50 одсто или за свих сто одсто. Ова цифра односи се на све моје хонораре од 2002. до 2009. године, за књиге које су се продавале у тиражу од 70.000 примерака. Служба за борбу против организованог криминала, два и по месеца, испитивала је мој рад у Заводу за уџбенике – и није нашла ниједну радњу која би се подвела под криминал.

Коментари0
19b5b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља