О Дежуловићу или - промашена критика

У броју од уторка, 27. августа, „Политика” је објавила текст Зорана Ћирјаковића: „Прави Срби и случајни Хрвати” у коме се аутор бави темом која је већ недавно заокупљала јавност, двоструким аршинима којима се различите заједнице односе према „својим” и „туђим” злочинима. О томе је недавно писао Мухарем Баздуљ, такође приметивши да су „наше” злочине обично починили појединци, док су „њихови” злочини почињени у име целе заједнице, целог народа. И Ћирјаковић сматра да је та пракса лоша, што је добро, али је истовремено успео да промаши мету ка којој треба усмерити критику због двоструких аршина, изабравши да пример за пристрасност према својима буде баш текст Бориса Дежуловића „Нож, жлица, Сјеница”, који је такође пренет у истом броју „Политике”.

Свако ко ишта зна о Борису Дежуловићу и његовом писању знаће и да је ова оптужба потпуно непримерена. Дежуловић је један од ретких новинара који пише или је писао за медије у целом региону, од Србије до Словеније, што сигурно није заслужио пристрасношћу. Недавно је био на удару бошњачких националиста, а хрватски су му пароле о издајству писали и по кући у Сплиту. Но, ови аргументи су у ствари слаби за свакога ко је читао и разумео о чему Дежуловић пише. Нема на нашем простору пуно примера толике потраге за правдом, истином и непристрасношћу каква се налази у тим текстовима.

И у наводно спорном тексту који Ћирјаковић узима за пример, нема ништа од „колективне кривице” и њеног укорењивања у природу и дух неке нације, како је то уобичајено у националистичком дискурсу о другима. Дежуловић заиста помиње придев „српски” на неколико места, али се о клипу са свадбе у Братунцу и не може писати без тог придева јер се све у том клипу врти око националистичког „српства”. Нити се о песмама из клипа може писати без помињања „српства”, нити у том „српству” има ишта добро. Дежуловић је сигурно на исти начин писао о великим Хрватима и њиховом хрватству, а ако је у некој емисији говорио о усташким, а не о „хрватским” злочинима, тако је и требало да чини, пошто је исправан однос према злочинима управо одрицање права злочинцима да се поистовете са целом заједницом. Када је о „српству” реч, оно с разлогом стоји под наводницима. Оно нема никакве везе са свим Србима или са српском културом, већ представља националистички конструкт саздан од жеље за реторзијом и сукобима, конструкт исти као што је „хрватство” или нека друга националистичка редукција неке заједнице.

Када је изабрао да оптужи Дежуловића за пристрасност и национализам, чини се да се Ћирјаковић забавио о свом јаду и јаду овдашње јавности. Код нас заиста постоји проблем са оним што сам другде предложио да се зове лустрацијски ум и који заиста полази од претпоставке колективне кривице српске стране, док о сличној кривици других страна ни не размишља. Али, Борис Дежуловић са овим нема баш ништа. Нити је показивао склоност да повлађује овдашњем лустрацијском уму, нити је предлагао да се његова правила усвоје у другим срединама. Колективна кривица је, сигуран сам и за њега, а и иначе, погрешан појам, који не води никуда и треба да буде искључена из свих расправа.

Бојим се да када успемо да нађемо мотив да и Дежуловића прогласимо за националисту који, ето, са толиким другима, дискриминише Србе, једино до чега долазимо јесте да перпетуирамо националистичке мотиве: поново су Срби жртве – овде жртве дискриминације – а они на другој страни су поново сви склони национализму, па чак и новинари бившег „Ферала”. Тако се и Ћирјаковић, све трудећи да критикује наводни туђи национализам, нашао баш на месту које је хтео да критикује, али то је ваљда сад и нормално: ако Дежуловић може да буде националиста, ваљда можемо и ми. Једино што Дежуловић није националиста, што изгледа критичара оставља у ваздуху.

Сви текстови са овом тематиком труде се да разреше моралну проблематику, што није нимало лако, а представља преку и сталну друштвену потребу. Али, ова критика је промашена, она је само националистичка критика туђег наводног национализма, критика која са Дежуловићем нема ништа. Ако смо још у потрази за моралном вертикалом после наслеђа ратова, Дежуловић, а и остали чланови „Вива Лудеж”, су последње особе које би требало делегитимисати да би до ње дошли.

Уредник портала двоглед