Српски аутизам

Мени је драго што сам у мају, у тексту „Нова историја”, у „Политици” покренуо тему ревизије историје поводом Великог рата. Али, врло сам несрећан, па и бесан што поента тог текста, позив историчарима пре свега, да се боре против онога што нам се спрема, није уродио плодом. Уместо подизања гласа на међународној сцени у одбрану истине о улози и слави Србије почетком 20. века, у току је опште аутистично брбљање како смо ми у праву. Тако се и Милошевић кратковидо и нарцисоидно уздао у то да смо ми у праву и био поражен јер у данашњем свету то нема значаја. Домаћа компетентна господа данас причају нама и себи самима оно што се овде учи у школама и што људи добро знају. Обраћају се Србији уместо онима широм света који су већ увелико утврдили нову верзију почетка Великог рата.

У свим западним земљама, на најгласнијим и најутицајнијим медијима постављени су терени на којима наступају њихове репрезентације а нашег тима нема. Закуцавају кошеве колико хоће и како хоће, наш кош не брани нико. На француском, немачком, босанском, енглеском, холандском...на свим својим језицима. На нашој страни семафора је увек нула. Како се наша елита организовала? Исто тако, и ми смо поставили такав терен и убацујемо поене противнику који уопште није овде, не мари за ту утакмицу, али постоји. Обрачунава се наша елита са замишљеним противником и има илузију да нешто ради. Сви помињу књигу „Месечари” која је била повод мом јављању, али по оном што говоре видим да је, за разлику од мене, нису прочитали. Пуне су нам новине и телевизије таквих бораца, често надмених, којима као да је испод нивоа да се супротставе светским тимовима. А ти светски тимови чак и не знају за наше жалосно играније.

Господо академици, историчари, професори, службеници разних друштвених института, знате ли ви језике? Зашто не шаљете своје одговоре онима који хоће да нас офарбају у црно? Имате аргумената напретек, плаћени сте да их гласно говорите а имате и неписани, патриотски налог да се борите у овој ствари. Од целог двадесетог века који смо упропастили, било нам је остало још једино то, слава из Првог рата, а сада ће и то да постане пепео.

Кажу: САНУ организује међународни скуп догодине. Догодине, када ће све већ бити готово. Да је сваки онај ко овде живи од историје подигао глас код бар двадесет својих страних колега и пријатеља, било би то неколико хиљада, ако не савезника, оно бар обавештених професионалних имена која знају о чему се ради. Да и не помињем остале који имају везе са светом.

И председник, видим, обећава да ће се у овој ствари одбранити част Србије. Како, председниче? Сигурно се нећемо одбранити тиме што ће се овде организовати одбори, прославе, представе и серије о тим догађајима. Тај меч може да се добије једино на страним теренима, у тамошњим књигама, новинама, телевизијама, институтима и катедрама. Ми јесмо мали, али нису ни Јевреји много већи. Како се проводе они који покушавају да мењају историју њихових страдања?  Или просто, угледајмо се на наше спортисте.

А влада? Где су публикације о стогодишњици коју добија свако ко дође? Да ли је у сваком разговору обавезан део протест или „изражавање забринутости“ због зле намере према нама? Свака изјава у иностранству треба да садржи део о овој муци. Зашто Министарство иностраних послова није послало свим својим посланствима ургентни и приоритетни задатак да се овим бави? То је важније од економије. Много је боље је да нам пропадне углед код страних банака него код обичних људи по свету. Офанзива, господо политичари, то је једино што сада може да помогне. Одмах оснујте канцеларију са преводиоцима, нека прате шта се догађа и налаже нашим стручним људима да одговарају, на српском, јер им је тако очигледно лакше. Преводите, шаљите те одговоре, одмах, упорно, стално, шаљите... То не кошта скоро ништа.

Нека ми се не замери што ћу поновити завршетак мог првог текста:

Шта ми уопште радимо уочи ове стогодишњице? Уочи обележавања године у којој смо досегли своју највећу славу, платили ужасну цену и изашли на европску сцену.

Слушамо Аиду у Виминацијуму.