Нова провера Мишковићеве моћи

Да ли је онај ко је дуго носио ореол господара Србије из сенке, заиста и даље толико утицајан да може да надјача државу? Или је држава толико ослабљена да не може да издржи контраудар једног појединца? То су питања која се постављају последњих дана око процеса против Мирослава Мишковића, власника кипарског офшор гиганта „Хемслејд” у чијем саставу послује овдашњи „Делта холдинг”.

Последњи догађај, онај јучерашњи када Мишковић није дошао у Специјални суд, где је настављено припремно рочиште у процесу против њега и још десет особа, тумачи се у коридорима власти у Београду као демонстрација окрњене моћи некад најбогатијег Србина, чији су послови изгубили замајац још пре хапшења у децембру прошле године. Тачније, у тим се круговима чин непојављивања у Устаничкој улици (који је суд оценио оправданим) сматра својеврсним одговором на прекјучерашње саслушање у полицији, где је инспекторе занимало да ли је овај некад најутицајнији човек у Србији опрао 5,5 милиона евра Дарка Шарића.

Тако се сукоб између државе и Мишковића, започет негде у ово време прошле године, наставља, а у последњих месец дана као да достиже врхунац, упркос уверењу јавности да је све завршено тог 12. децембра прошле године када је власник кипарског „Хемслејда” ухапшен под сумњом да је оштетио приватизована путарска предузећа. У средишту неколико наизглед неповезаних догађаја налази се управо истрага о повезаности Мишковића и Шарића. Полицијски извори тврде да је реч о истрази далеко озбиљнијој од оне за оштећена путарска предузећа и да полицајци имају необориве доказе, а демантује их Мишковићев адвокат Зденко Томановић, који је истовремено и бранилац одбеглог милијардера из Пљеваља у једном другом кривичном предмету.

Треба очекивати да Мишковић и у овом случају користи утицај и моћ које је стекао протеклих деценија док је увећавао своје богатство. Некад најбогатији човек Србије од прошле године лобира како би избегао кривични поступак. Ангажовао је најскупље лобисте у Америци, али и Европи, а кажу да је уз њега и један бивши амерички амбасадор у Београду, Камерон Мантер. То је онај изасланик САД који је својевремено скидао Мишковића са „црне листе” особа којима је забрањен улазак у САД, што је поред осталог правдано и чињеницом да је Мишковић утицао да се формира проевропска влада Мирка Цветковића при оном чувеном заокрету Ивице Дачића. А 2009. године је Мишковић, поред осталих високих званица, вечерао са америчким потпредседником Џозефом Бајденом у згради Председништва Србије.

Да ли тај, сада очигледно окрњени, утицај досеже до Уставног суда? Тај је суд одлучио да је продужавање притвора Мишковићу било неуставно. Можда је то беспрекорно правно мишљење, али ипак чуди да је суд поступио много брже у овом случају него кад се већало о наравно Бриселском споразуму, Статуту Војводине, реизбору судија. Логично је питање по ком критеријуму уставне судије брже одлучују о жалбама Мишковића и мага за приватизације Звонка Никезића, него жалбама мање утицајних и богатих људи попут Горана Кнежевића и судије Благоја Јакшића. Још је логичније питање зашто Уставни суд одбија да одговори на ове очигледне дилеме.

Колико се о Мишковићевом утицају и моћи разглаба по Београду показује и један пример са прексиноћњег пријема у седишту БИА. Саговорници „Политике” повезали су Мишковићево саслушање у вези са прањем новца Дарка Шарића са кампањом против врха полиције у једном таблоиду која је трајала пуних 28 дана. Саговорници, који су и сами прозивани током те кампање, верују да је заправо циљ свега тога био да се спречи истрага о повезаности двојице милијардера, једног под кауцијом, другог у бекству.

Докле после свега сеже окрњена Мишковићева моћ? Некад је имао утицај и на полицију, и на судије и на медије, и на политичке партије. А данас? То питање себи постављају и људи из владе и остали који нису на његовом платном списку.