Хамбург пред свитање

Далеко од тога да сам раноранилац. Сан и топао кревет су ми дражи од изласка сунца и чари јутра, али неке ствари је просто грех заобићи.

Прошле су три недеље од кад сам се преселила на сам север Немачке, у велелепни Хамбург. Град са највише канала и мостова на свету, друга највећа лука у Европи и место у које сам се заљубила брзином светлости.

А опште је познато да се за љубав чине чуда, те сам ја у недељу ујутру, по мрклом мраку – и са најновијом Самсунг НX камером око врата, као прави туриста – кренула пут рибље пијаце.

„Хамбургер Фишмаркт” има историју дугу 300 година и представља врло специфичну комбинацију вредног рада и лучког живота - отелотворење свега онога што чини Немце и град Хамбург посебним. Барем тако кажу сви водичи, који пијацу с поносном стављају на врх својих ‘маст си’ листа.

Објашњено ми је да ако желим да доживим пијацу како треба, морам до ње доћи преко чувеног Репербана – хамбуршког еквивалента улице Црвених Фењера.

Па је тако мој пут до свеже рибе и историје града почео уз секс шопове, голотињу и хорде пијаних туриста и локалаца. А традиција је налагала да многи иду управо у мом правцу, ка трежњењу уз рибљи доручак.

Наилазим на прве знаке луке и моћне хамбуршке индустрије док се небо полако претапа из црнила у мекше плаво. Хватам се за свој Самсунг, и по ко зна који пут захваљујем његовом ’најт моуду’, без ког би ми слике биле само црнило.

Очекујем да ме преплави онај препознатљиви, често прејаки, задах рибе, али се за сад вешто крије. Оно што ме преплављује су нове хорде људи, сада већ мешавине раноранилаца, одлучних туриста и по ког залуталог пијанца. Послушно корачамо једни иза других – као малишани у вртићу – у потрази за рибом. А рибе нигде. „Чувена рибља пијаца” ми све више личи на неки заборављени ходник Београдског сајма. Свуда око мене су штандови који нуде јефтине џиџабиџе, од качкета и чарапа до магнета и кинеских дресова. Убрзавам корак колико могу и рачунам колико би ми времена требало да се вратим у кревет.

Ипак, дајем пијаци још који корак да ме освоји, и не грешим. Испред мене је отворена лука, и издвојени, осветљени камион. У њему је једна породица, која ради управо оно што ми је обећано – продаје рибу. Или боље речено, отац продаје рибу, гласно и харизматично. Плавокоси син и ћерка делују као да ни они баш нису врсни ранораниоци, или барем не својом вољом. Док очев глас постаје све продорнији, а цене рибе све ниже, око камиона се ствара гужва. Ја разумем тек понеку реч, али публика се грохотом смеје. Ту и тамо неко приђе и размени који евро за свеже уловљену рибу.

„Толико је свежа да се чак ни не осећа,„ добаци Американац, очигледно познавалац, до мене. Сад ми је јасније зашто нема препознатљивог мириса.

Док полако настављам свој пут, и даље жалећи плавокосог дечкића кога отац прене из сна кад треба муштерији да се врати кусур, камиону прилази старац.

Очигледно пијан, очигледно бескућник. Прилази тик до стакла и показује на рибу коју хоће, предомишља се и бира другу, али изостаје пружена новчаница. Рибар га игнорише и наставља своју вику. Затим као да се предомишља, враћа се ка старцу. „Дођи после десет, тада затварамо.„ Толико сам успела да разумем.

Два сата касније, заиста се враћам ка свом топлом кревету. После сендвича од рибе са болно дугачким именом и сусрета са још по којим рибарским камионом, опростила сам се од пијаце. Објективом хватам прве зраке сунца и обасјава ме топлота моћног града, који је израстао из ове једне луке и безброј вредних, рибарских душа.

Соња Никчевић

Хамбург, Немачка