Четвртак, 08.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Живимо у друштву лицемерјa

Фото А. Васиљевић

Редитељ Горчин Стојановић режира „Госпођу Олгу“  Милутина Бојића на сцени Народног позоришта у Сомбору, а премијера је у суботу, 23. новембра. Неправедно заборављени Милутин Бојић, учесник балканских ратова и Првог светског рата, своју драму „Госпођа Олга” написао је 1914. године у својој 23. години. „Госпођа Олга“ je прича о необичном љубавном троуглу, односно породици коју издржава очева љубавница. Стојановић је урадио и сценографију, а костиме Лана Цвијановић,

 У глумачкој екипи су: Саша Торлаковић, Татјана Шанта Торлаковић, Бранислав Јерковић, Ивана В. Јовановић, Марија Бергам и Милијана Макевић.

Колико је ова прича актуелна данас и зашто је радите баш у Сомбору?

Реч је о одличном позоришном делу, а такви су увек актуелни. Оно је и дубински увид у психолошко у човеку. Написано је у тренутку кад су Фројдова открића дневна вест, а не нешто што је нама познато 100 година. То је и социјална драма која говори о нечему што се сада дешава: о осиромашењу стубова друштва. Овде се говори о високој средњој класи, и о томе како се психолошки механизам осиромашења одражава на живот целе породице. Оно што нас задивљује на пробама  јесте то до које мере је реч о зрелом писцу, а зна се да је Бојић имао тек 22–23 године када је ово дело написао. На крају крајева, три-четири године после настанка овог дела Бојић је био покојник, са четири тома сабраних дела. Реч је, дакле, о раскошном таленту. А радим га баш у Сомбору, зато што је то средина која препознаје потребу за сталним преиспитивањем основа грађанског друштва.

Иако је Јован Христић „Госпођу Олгу” квалификовао као најбољу српску грађанску драму икада написану, ово дело је  ретко извођено у протеклом периоду. Случајно или не?

Да, мој професор Христић је истицао ову драму, и није он једини. Има томе неколико разлога. Ми смо тих четрдесетак година, живећи у комунизму, социјализму, титоизму заборавили оно што је грађански живот. Па и оно што је грађански морал, који има своју позитивну и негативну страну. Грађански морал је увек отписиван као нешто негативно и само по себи искључиво лицемерно. Он то, наравно, јесте, али исто тако постоји и нешто што су грађанске вредности.  Па и Нушић боље „ради” данас него што је пре 30–40 година, када је био свођен на менталитетско. Србија је по јавном и грађанском животу сличнија себи од пре 100 година него од пре 30 година, као што се да видети у књигама Дубравке Стојановић, попут „Калдрме и асфалта“, рецимо.

Ова цинична Бојићева „комедија” о нашим наравима проговара о грађанском друштву и његовом језгру. Шта се десило са грађанским друштвом у Србији?

Хајде да бацимо поглед уназад, до Берлинског конгреса, на пример, и доба када настаје европско грађанско друштво у нас. Историјски гледано, то грађанско друштво никада није честито настало, а стално је било уништавано. Јер оно што би требало да буде основа грађанског друштва, а то је честитост, етичка исправност, код нас је увек било упрљано разним политичким, социјалним, демографским, економским упливима. Стога је реч је о крхкој ствари, непрестано деструираној. Тако је и данас. Поврх свега, у овом часу, свуда имате осећање да постоји огромна духовна криза. Можда је она перманентна, можда то и није криза. Можда смо напросто ушли у доба у којем је духовни живот, па и етички принципи, сведен на егзотику, као стари племенити занати.  Као када одете у Сарајево, на Башчаршију, у Кујунџилу: све је мање кујунџија и чекића, све мање ручно направљених ибрика и џезви, а све више штанцованих индустријских замена из Турске.

„Госпођа Олга” прича о новцу без којег се не може?

Бојић има ибзеновски увид у структуру друштва, а то се веома тиче ситуације у чијој је основи новац у капиталистичком систему производње и, што је важније и неодвојиво – мишљења. С друге стране, Бојићев поглед у људску природу је стриндберговски, песимистичан, он је загледан у тамне стране наших бића. „Госпођа Олга” на сцену изводи преплет између дубинског психолошког увида у духовну корупцију и социјалне пропасти условљене одсуством честитости. У основи свега је идеја да се до иметка може стићи на најбржи и најкраћи начин. Она је потпуно у дослуху са временом у којем живимо.

Каква је слика српског друштва данас?

Живимо у друштву сазданом на лицемерју. Ако је, на пример,  потребно да сачекате да неко умре па да га, одахнувши јер вам више не може ништа, са радошћу сахраните, све једнако жалећи га, онда је то лицемерна дубинска слика српског друштва. Онда наша криза није питање немања новца и свести где уложити и то мало новца које има, а ту мислим, дакако, на властодршце. Ако заиста живимо у свету у којем би Дон Жуанова иронична похвала лицемерју била наша химна, онда је то време које ће произвести, ако се томе не одупремо, још већу духовну беду. Нисам марксиста и не мислим да прво долази база па надградња. Мислим да духовна база производи економску беду. А не обрнуто.

Важите за антрополошког песимисту, скептика?

 Па рођен сам на Светог Тому, 19. октобра. Нисам верујућа особа, али имам поштовање према некоме ко не верује док се не увери. За мене je Каравађова слика неверног Томе који гура прсте у Христову рану, коју му је направио римски војник, слика савременог духа скепсе који има потребу, ако хоћете, и за емпиријским, научним увидом. Лако је верницима и атеистима, они имају институције којима могу да се обрате или које желе да укину, али нама агностицима није лако зато што видимо ствари, а наду морамо проналазити у самима себи и најближем другом. Што можда и није лоше, заправо – осуђени смо на љубав.

Да ли новца у култури заиста нема или политика одређује приоритете у култури?

Сећам се када је актуелни министар културе, са којим сам се ту слагао, говорио како се новац арчи, па се ондашњи министар културе бунио против тих речи. Слажем се, и мислим да се и даље арчи то мало новца што га има, али то не значи да га уистину и има, јер 0,62 је статистичка грешка. Дакле, одговор није „или-или“, него „и-и“: новац се погрешно усмерава и нема га онолико колико то наша култура заслужује. Култура је приоритет једног друштва, улагање у културу је улагање у будућност. Под условом да нас будућност занима.

Борка Г. Требјешанин

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.