Уторак, 25.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Жика Павловић је за „Кад будем мртав и бео” закључио да је и „приземан” филм

Фото Р. Крстинић

Универзитетски професор др Ратко Божовић допунио је, ове јесени, своју књигу „Моје симпатије”. Учинио је то због оних о којима је писао. Јер, све што ради – чини одговорно. Тако се понашао и кад је улазио у тајне књижевности, психологије, социологије и људске душе.

Рођен је 1934. у Бањалуци. Гимназију је завршио у Никшићу, књижевност и психологију у Београду. Магистрирао је 1967, а докторирао 1971. социологију културе. Још ради. Част да сарађују са њим имају студенти у Подгорици.

Живи у Београду. У браку је с Весном Малишић, новинаром НИН-а.

Како сте доживели Живојина Павловића?

Овај филмски режисер се у свом дневнику исказао као поуздан сведок политичких догађаја. То се најпре односило на студентски покрет 1968. Његов спис „Испљувак пун крви” спада у најсугестивнију документарну реакцију о тадашњем студентском бунту који је, по његовој процени, доживео – потпун пораз.

Којом  причом је Павловић описао рат деведесетих...

Ево једне која се догодила 23. децембра 1991. Павловић бележи најкраћи исказ о свему што се догодило: „Једном ауто-механичару неки добровољац нуди на продају најновији модел бе-ем-веа, али без регистарских таблица.” „Можда бих га и купио”, каже ауто-механичар и наставља, „кад бих знао ко му је власник.” „Можеш га видети”, одговара добровољац – „глава му је у пртљажнику”!

...а шта је забележио о себи?

У преиспитивању вредности свог култног филма „Кад будем мртав и бео” закључује да је то дело и „приземно”. Тако о свом делу може да размишља само надмоћна стваралачка личност.

Које политичаре сте увели у „Моје симпатије”?

Само Милована Ђиласа. Наљутила ме глувоћа Београда кад нас је Ђилас напустио. И док је Београд, у коме је непрекидно живео после деветогодишње робије, готово превидео његову смрт, највећи амерички и европски листови видели су је као велики губитак и за Европу и за свет. Тако је отишао Ђилас, велики бунтовник и неистомишљеник. А неистомишљеницима се, изгледа, овде никад не прашта. Тамо где је спорна етика и естетика живота, тамо је спорна и етика и естетика смрти. А то би требало да иде заједно.

Како сте доживели Данила Киша...

Пример за уметничко мајсторство и врхунски књижевни занат имали смо 1978. у Кишовом „Часу анатомије”. У овом делу до изражаја је дошла ауторова супериорна култура и полемички дар. Киш је тада поручио опонентима: „Не дајем вам за право да ми одређујете норме – ни језичке, ни књижевне, ни моралне. Ми, заиста, не говоримо истим језиком.”

...како ваше Никшићане...

Вити Николићу песништво и боемија били су „одговор” за невоље које су га пратиле. Некад бескућник, а сад улице носе његово име. А да код нас ништа не може да се заврши како ваља најбољи је пример судбина Живка Николића. Овај посвећеник филмској уметности последњих десет година свог живота није снимио ни један филмски кадар. Петар Банићевић је био велемајстор театра и непоновљива уметничка личност.

...а како сликаре Коњовића и Станића?

Милан Коњовић је био срећан спој активног и креативног карактера. Зато је одбацивао све што га је спречавало да буде слободан, близак себи и својим стваралачким играма. Био је истински човек који се игра. А Војо Станић је шармантан, духовит, интелигентан и уверљив као природа. Такво је и његово сликарство.

Да ли сте сигурни у све што сте ми казали?

Никад нико не сме да буде сигуран у процене било чега, јер живот је река која непрестано тече. Не волим људе који су превише сигурни у своје процене. Они су ми досадни и монотони. То су људи без маште. Они иза сваког свог става стављају тачку, а то право нема ни Бог.

Кад сте се заљубили у писану реч?

У никшићкој гимназији имао сам професора, двометраша, витеза знања, фантастичног човека, Владимира Мијушковића. Он ме је увео у књижевност, филозофију, психологију... И било је логично да у Београду то студирам

Ко је тада био уз вас?

Рођаци код којих сам становао у Ранкеовој улици на Врачару. То је била предност, јер моја личност није била дељена у колективном боравку, у студентском дому. У ову кућу долазили су моји пријатељи који су касније стекли углед истинских писаца: Мирко Ковач, Данило Киш, Бранимир Шћепановић, Матија Бећковић... Сви смо из Црне Горе дошли у Србију.

Шта је са вашим ставом „Национализам је негирање нације”?

Није баш тако. Рекао сам да национална припадност не би смела да иде у искључивост. Јер, то право не припада култури ни једне нације. Увек сам критиковао национални егоизам, а то ни ја ни моји другови никад нисмо испољавали, нити ту тему додиривали.

Колико верујете у кризу додира...

Сви смо опседнути додиром мобилног телефон, компјутера, аутомобила, телевизора... а не додиром вољене особе. Уосталом, још је најумнија Српкиња Исидора Секулић одавно казала: „Плашим се да машине неће освојити само људски мозак већ и људско срце.” Зато морамо поштовати сва техничка достигнућа, али и слушати душу.

...колико у велика пријатељства полова без еротизма...

Па... верујем. У људским односима могућа су чуда. Наравно, обоје морају да се потруде да тако буде. Али, један мој друг, ипак, каже: „Верујем у то, чак и уз вино, до поноћи, а после тога ништа не гарантујем.”

 ...а колико у наду и илузију?

Веома. Без њих се не би могло мирно живети. Али, ако вас обузму одвешће вас у другу крајност.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.