Скандинавија у коси

Често ми, ових дана , пада на памет реч „еманципација”.

Чак сам листала и Вујаклијин лексикон у нади да ћу наћи одговоре на своја питања. Остадох још збуњенија…

Понекад ухватим себе како поредим своје васпитање и животне ставове са својом околином. Или боље реци, девојкама и женама из своје околине. И онда размишљам да ли је моје понашање последица мог балканског порекла и традиционалног васпитања, или ми сви носимо своје корене са собом где год се родили.

Мало би било чудно да сам фасцинирана будизмом, кад су ми се сви преци крстили са три прста, зар не? Па онда размишљам да ли ће моја ћерка бити другачија од мене? Она је рођена „у туђини”, што би моја бака рекла…

Нама Српкињама као да је доминантна црта личности непресушна жеља да будемо „супер жене”. Постављамо себи ужасно високе циљеве.Трудимо се да будемо успешне на послу, да се максимално посветимо породици и да још имамо времена за пријатеље и најзад, себе саме. Да ли то иједно људско биће може да буде, или ако јесте, да то издржи на дуге стазе?

Често се запитам зашто та „еманципација” није закачила и мене?

Гледам своје данске другарице које без проблема свакога јутра дају деци овсену кашу за доручак, док се ја ломим да правим палачинке у 6 ујутру.

Гледам их исто тако како викендом за ручак служе хлеб са паштетом и краставацем, док ја гулим шаргарепе за пилећу чорбу са кнедлама.

Па их онда слушам како радним данима за вечеру кувају „нешто на брзака”, јер су они добро ручали у кантини на послу, а деца су јела у школи или вртићу.

А ја се поломих викендом да направим залихе за целу недељу. И онда се опет питам јесам ли ја блесава, збуњена или само непоправљиво традиционална?

Елем, та чувена еманципација је и те како видљива овде у Данској.

Деца се од малена васпитавају да не постоје разлике у половима. Дакле, овде вас мушкарци неће пропустити или вам, не дај Боже, отворити врата.

Ако се неки странац мало и забуни па то уради, добиће коментар у смислу „ ја то могу и сама ”.

Кућни послови се деле на строге половине. Мушкарци овде не гледају варјачу само на сликама, него се са њом друже барем 3 пута недељно.

Ако је жена посебно умешна у преговарању, буде то богами и чешће.

Помагање у сређивању куће такође није само мисаона именица. Мушкарци су овде добро упознати са свим кривинама на wc шољи и врло су упућени у нове препарате за чишћење исте.

И ето, опет дођох до тога да је мене та чувена еменципација изгледа потпуно омашила.

Ја и даље снимам филм у комесам супер жена,која је потпуно ван свих стремљења средине у којој живи.

И баш ме занима колико нас има, сличних, у другим земљама.

Или је средина успела да вам избрише балкански синдром из гена?

Д.Т., Архус