Хрватски „удбаши“ ипак пред немачким судом

Загреб, Берлин, Брисел – Првог дана нове године, у Хрватској су лишени слободе бивши високи функционери југословенске Савезне службе државне безбедности (СДБ) генарал Јосип Перковић (68) и његова „десна оперативна рука“ Здравко Мустач (71). Двојица ухапшених су после осамостаљења Хрватске били оснивачи, односно суоснивачи цивилних и војно-обавештајних структура новоосноване државе.

Хапшење је уследило на основу потернице ЕУ коју је расписало немачко јавно тужилаштво – због сумње да су припремили и наредили убиство тадашњег југословенског емигранта Стјепана Ђурековића, 1983. године у Минхену – а у складу са изменама хрватског Закона о ограничењу могућности изручења хрватских држављана страним судовима које су ступиле на снагу 1. јануара ове године.

Мустач је затечен на прагу његовог стана у Самобору и лишен слободе одмах по легитимисању, известили су хрватски медији. Детаљи о месту и начину хапшења Перковића нису саопштени јавности. Обојица су приведени загребачком истражном судији Оливеру Митермајеру који им је одредио притвор до изручења немачким правосудним органима. Према изјави Перковићевог адвоката Анте Нобила, обојица ухапшених ће поднети жалбу на хапшење и затражити да не буду изручени Немачкој. Као разлог Нобиле је навео „страховање и сумње“ свог клијента Перковића да га у Немачкој очекује монтирани процес, па да суђење неће бити фер.

Сумњи у дефинитивно изручење, ипак, нема. Према изјавама бројних правних стручњака које су ових дана цитирале светске агенције, жалба на одлуку истражног судије може само да одложи изручење за осам дана, односно за даља три у апелационом поступку. Извесност предстојећег изручења одсликава се и у упозорењу које је упућено Загребу из Брисела, непосредно после хапшења: „Европска комисија будним оком прати процедуру одлучивања о изручењу осумњичених немачком правосуђу као и даљу примену модификованог закона о изручењу”, поручено је из Брисела.

                                                                                 ***

Неколико деценија стара и безмало заборављена потерница немачких и европских правосудних органа добила је нову актуелност у јеку припрема Хрватске за приступање ЕУ. Непосредно пред проглашење Хрватске чланицом ЕУ, Загребу је, по старом немачком обичају, постављен додатни услов за приступ: особе које се налазе ла потерници ЕУ морају бити изручене судовима оних чланица које су расписале потерницу. Уз Перковића и Мустача, овај захтев се односио на још осам особа које су, у међувремену, такође лишене слободе.

Хрватска је, као што је познато, покушала да осујети изручење безбедносних и обавештајних челника. Уочи потписивања уговора о приступању ЕУ, Сабор је по хитном поступку изгласао закон којим се изручења на основу потернице ЕУ ограничавају на дела почињена после 2002. године. Међутим, под притиском Брисела, Хрватска је тај закон изменила. Ступањем измена на снагу ухапшени су тражени „удбаши“, како их Немачка у званичној потерници квалификује.  

О каквом је убиству, односно о убиствима реч, с обзиром да немачко тужилаштво терети Перковића и Мустача не само за поменути злочин, већ и да су одговорни и за низ других политички мотивисаних убистава?

Према сазнањима немачке криминалистичке службе (БКА), Перковић и Мустач су почетком осамдесетих година прошлог века основали десетак „оперативних ћелија” за ликвидацију „проблематичних” емиграната. Извршиоци су били, како се у круговима овдашњих, дакле обавештајних структура у Београду, може чути – махом људи „сумњивог животописа” који су живели са друге стране закона.         

Прва жртва постао је Стјепан Ђурековић, бивши директор предузећа за дистрибуцију гаса  „ИНА-плин“. Емигрирао је у Немачку, бежећи од правосудних органа СР Југославије који су га теретили за финансијске малверзације. По доласку у Минхен Ђурековић је променио име – у Јосип Мирановић – и прикључио се тамошњим круговима хрватских и анти југословенских емиграната. Учланио се и у Усташки покрет у емиграцији.

Проглашење Ђурековића за „приоритетни циљ” ипак није уследило због његовог „усташтва”, а наравно ни због кривице за финансијске малверзације. До данас није одгонетнут прави разлог те осуде на смрт без судске пресуде. Познато је, међутим, да Перковић и Мустач нису самовољно донели одлуку, већ да су издали наређење по налогу тадашњег министра полиције Станета Доланца. О овом каузалитету је сведочио некадашњи инспектор СДБ Хрватске Бранко Траживук, истакавши, дословце, да је убиство Ђурековића организовано на лични захтев Доланца. Наводно, Доланц се прибојавао да би Ђурековић могао да ода саучеснике у малверзацијама – највише функционере тадашњег режима.