петак, 25.06.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

Постдемократски свет

Сви смо донекле знали, али прошле године смо добили конкретне доказе о начину и распрострањености прислушкивања. Колективни доживљај интернета је промењен у односу на ранији период јер сада знамо поуздано да нас посматрају. Више се чак ни владајућа класа не прави да се игра демократије – ове године је недвосмислено јасно да не живимо у демократском свету.

Ако владе на међународном нивоу кроз своје организације (NSA, GCHQ, DGSE, CNI итд.) прате грађане, скупљајући метаподатке готово свих, и то чине уз помоћ корпорација (нпр. телекомуникационих фирми), онда се свако јутро будимо у свету у којем постоји драматична неравнотежа моћи. Милиони грађана, са једне стране, а владини тимови са штреберима попут Сноудена, са друге. Но, свет још није постао орвеловски и смањењу тензије доприноси убеђивање влада да се праћење ради због наше безбедности. У том смислу данашњи систем се може описати као нека врста покушаја просвећеног апсолутизма. Крше се демократске норме, а тај степен моћи оправдава се добрим и стручним делима власти. Идеја суверенитета губи на значају јер су се ишчуђавале европске владе које су заправо све време сарађивале са САД у скупљању података. То постаје наша новоприхваћена реалност.

Добре намере власти одсликавају се на снимку покоља у Ираку који је открио „Викиликс”(гађани су и новинари „Ројтерса” и деца). Злоупотребе у масовном скупљању података су сигурно одраз добронамерне власти. „Добре намере” се виде и када једна влада прислушкује другу, иако су декларативно савезници. Приватност је апстрактна, па ево сликовитијег примера Лауре Поитрас, редитељке, захваљујући којој је Сноуден ступио у контакт с тадашњим новинаром „Гардијана” Гленом Гринвалдом. Лаура је редитељ документарног филма о рату у Ираку који је био номинован за Оскара. Годинама је на аеродромима имала исти третман: зауставили би је на граници и почели да претурају по стварима. Прегледали би и задржавали недељама њене дискове, компјутере. Некада би је одвели, без образложења, у собу на испитивање, а Лаура није могла да има присутног адвоката јер је то међугранична зона, па правила америчког устава баш и не важе. Демократија.

Што се просвећености власти тиче, још је Рејчел Медоу, у време када је избио цео скандал око НСА, указала на комичну ситуацију да конгресмени нису били баш добро обавештени о овлашћењима ове организације. Широм Европе и САД испоставља се да су компетенције владајуће класе врло ограничене и да свет економски, политички и еколошки не иде у добром смеру, а политичари и даље пројектују уверење да знају шта раде. Такав имиџ способног вође пројектује и вицепремијер Вучић. Србија је након Милошевића брзо прешла из фазе отворено недемократске у период привидно демократске владавине једноумља политичке класе која се стално полтронски окупља око неколико фигура.

У свету, па и код нас, демократија се доживљава као идеја за коју се прећутно подразумева да је не треба узимати озбиљно. Јесте да вас мало прислушкујемо, јесте да се користе дронови који често убијају цивиле, јесте да су нам институције корумпиране, јесте да су социјалне разлике израженије, јесте да се дешавају климатске промене, али увек можете отићи у ТЕСКО где имате велики избор буђавих, јефтиних производа тако да немате разлога да се жалите.

На стогодишњицу од почетка Првог светског рата говори се о томе да атмосфера у Европи помало подсећа на атмосферу која је претходила том рату. Ако неспособна елита дозвољава овакав степен ауторитарне власти, замислите тек шта екстремна десница може са њом да постигне. Другим речима, када тзв. прогресивне, демократске струје прихватају ову игру, идеја о ауторитарном друштву се нормализује у јавном мњењу.

Моји другари често цитирају филм „Црни бомбардер” у којем Драган Бјелогрлић каже Петру Божовићу да се не боји мрака јер живи у демократији, а Божовић му одговара да ће га појести „демократски мрак”. Наравно да суштинске демократије није ни било, али као и са открићима о прислушкивању, сада сe очигледно нико више и не прави да живи у демократији, а када чак ни лицемерје није неопходно значи да и на нивоу дискурса живимо у постдемократском свету.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк

Коментари0
a26fb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.