Четвртак, 27.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Од­бра­на сит­них ло­по­ва

У вре­ме оних сне­жних на­но­са, зре­ња­нин­ској по­ли­ци­ји је при­ја­вље­но не­ко­ли­ко слу­ча­је­ва кра­ђе из за­ве­ја­них во­зи­ла на пу­ту Ста­ји­ће­во–Зре­ња­нин. Укра­де­ни су це-де пле­јер, точ­ко­ви, наф­та из ре­зер­во­а­ра, аку­му­ла­тор, пр­ва по­моћ... У јед­ним но­ви­на­ма та вест је на­сло­вље­на са­мо јед­ном реч­ју: Сра­мо­та.

И ра­ни­је смо их слу­ша­ли, слич­не. У Кра­гу­јев­цу укра­ли ба­кар­но по­сто­ље за веч­ну ва­тру на стра­ти­шту из­ги­ну­лих ђа­ка, у Бе­о­гра­ду спо­мен-пло­чу Аго­сти­на Не­та, од­не­ли брон­за­ну би­сту на­род­ног хе­ро­ја, опљач­ка­ли цр­кву... Сра­мо­та.

Ово ни­су са­мо кра­ђе, ни­ти са­мо кри­ми­нал. То су сит­не кра­ђе круп­ног зна­че­ња. То су ве­сти о про­па­сти на­ро­да у Ср­би­ји на­ших да­на. Ка­да не по­сто­ји ни­шта што би би­ло то­ли­ко све­то да се не би сме­ло укра­сти.

Од­у­век се кра­ло и увек ће, али су по­сто­ја­ла вре­ме­на ка­да су и ло­по­ви има­ли не­ко сво­је чој­ство. Зна­ло се да се не­што јед­но­став­но – не кра­де. Да по­сто­је си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма се не кра­де и ме­ста на ко­ји­ма се не кра­де. Би­ло је све­га и сва­че­га за кра­ђу и укра­сти је би­ло сра­мо­та.

Би­ло је не­пи­са­но пра­ви­ло: не пљач­ка­ју се жр­тве при­род­них не­по­го­да, не пљач­ка­ју се гро­бља и стра­ти­шта, би­сте хе­ро­ја, цр­кве... Не пљач­ка се про­сјак, сле­пац, убо­жник...

Шта се то до­го­ди­ло са сит­ним ло­по­ви­ма на­ших да­на? Од­го­вор на ово пи­та­ње не да­је кри­ми­на­ли­сти­ка, већ со­ци­о­ло­ги­ја и со­ци­јал­на пси­хо­ло­ги­ја. Љу­ди су исти, ни­су се про­ме­ни­ли ни сит­ни ло­по­ви. Про­ме­ни­ле су се окол­но­сти. Све ви­ше је љу­ди ко­ји кра­ду јер не­ма­ју из­бор. Кра­ду ба­кар­ну жи­цу са тран­сфор­ма­то­ра под струј­ним на­по­ном, јер не­ма­ју шта да из­гу­бе, осим жи­во­та. А жи­вот је нај­јев­ти­ни­ји. Бе­о­град­ски адво­кат и кри­ми­но­лог Ра­то­мир Б. Вој­во­дић на­вео је да су „Аме­ри­кан­ци из­ра­чу­на­ли да је­дан људ­ски жи­вот вре­ди 80 ми­ли­о­на до­ла­ра!“ Али то су не­ки дру­ги људ­ски жи­во­ти.

Док ко­ра­чам уре­ђе­ним ше­та­ли­штем по­ред Ку­пин­ца, у Обре­нов­цу, гле­дам, на сва­ких де­сет ме­та­ра су бан­де­ре са све­тиљ­ка­ма на сун­че­ву енер­ги­ју. И сва­ка има свој тран­сфор­ма­тор (или ка­ко се то већ на­зи­ва). У ства­ри, оста­ла су са­мо ку­ћи­шта а из њих су по­чу­па­не све жи­це и оста­ло што се на от­па­ду мо­же про­да­ти. Због то­га ше­та­ча об­у­зи­ма ту­га, бес, па и не­моћ. Нај­пре бес на ло­по­ве а он­да на оне ко­ји су их учи­ни­ли ло­по­ви­ма.

У зе­мљи у ко­јој је при­ви­ле­ги­ја би­ти за­по­слен, у стал­ном стра­ху да то не­ће ду­го тра­ја­ти, огро­ман број љу­ди уне­зве­ре­них очи­ју гле­да у бу­дућ­ност ко­је не­ма. А жи­ви се у са­да­шњо­сти, пра­во је чу­до ка­ко. Мно­ги го­ди­на­ма мо­ле да им се ис­пла­ти за­ра­ђе­но, две-три-пет го­ди­на за­о­ста­лих пла­та – а кад ре­чи­ма и су­за­ма не мо­гу до­ћи до сво­га, се­ку се­би пр­сте, ми­сле, та­ко ће не­ког уми­ло­сти­ви­ти. А Не­ког је баш бри­га.

Кад се оста­не са­свим без при­хо­да, кад се ви­ше ни­шта ни­ком про­да­ти не мо­же, ка­да се не­ма куд, и по­ште­ни љу­ди по­ста­ју ло­по­ви. Или ло­по­ви или са­мо­у­би­це. И уби­це, де­ша­ва се.

За­то се не љу­тим на љу­де ко­ји кра­ду чак и по­сто­ље веч­не ва­тре, и би­сте хе­ро­ја, и цр­кве­не па­ре и кон­ди­ре, и ...

Они је­су ло­по­ви са ста­но­ви­шта прав­ног, као та­кви мо­гу би­ти осу­ђе­ни и за­тво­ре­ни, што је њи­ма мо­жда је­ди­на на­да у бо­ље су­тра. Јер у за­тво­ру има да се је­де и спа­ва у то­плом. Али, авај, за­тво­ри су пу­ни.

Шко­ле по се­ли­ма га­сну као по­след­њи жар у мра­ку, а за­тво­ри цве­та­ју.

На по­чет­ку смо 21. ве­ка и опет (без пре­стан­ка) пред исто­риј­ским од­лу­ка­ма, исто­риј­ским пре­крет­ни­ца­ма и да­ту­ми­ма, као и по­чет­ком два­де­се­тог, са­мо што су он­да ра­то­ви (бал­кан­ски и Пр­ви свет­ски) би­ли на по­мо­лу, а ово­вре­ме­ни су упра­во ми­ну­ли.

Има ли раз­ли­ке из­ме­ђу по­ме­ну­та два по­чет­ка ве­ка? Шта се про­ме­ни­ло?

Да је жив, по­сле сто го­ди­на (тач­ни­је – 104), ка­кву би Вла­ди­слав Пет­ко­вић Дис (1880–1917) са­ти­рич­ну пе­сму на­пи­сао да­нас? То не зна­мо, али зна­мо ка­кву је на­пи­сао он­да. За под­се­ћа­ње са­мо не­ко­ли­ко стро­фа:

„Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња,/ На­бу­јао шљам и раз­врат и по­ро­ци,/ По­ди­гао се тру­ли за­дах про­па­да­ња, /Умр­ли су сви хе­ро­ји и про­ро­ци./ Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња. (...)

По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти, /Исме­ја­не све вр­ли­не и по­ште­ње, /По­ни­же­ни сви гро­бо­ви и жи­во­ти, /Упр­ља­но и опе­ло и кр­ште­ње. /По­кра­де­ни сви хра­мо­ви и ћи­во­ти. (...)

Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше, /До­сто­јан­ства по­де­ли­ше иди­о­ти, /Ло­по­ви нам из­ра­ђу­ју бо­га­та­ше, /Мрач­не ду­ше на­зва­ше се па­три­о­ти. /Од пан­ду­ра ство­ри­ли смо ве­ли­ка­ше.

Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре, / Сво­ју хра­брост на под­ва­ле и обе­де, Бу­дућ­но­сти за­тро­ва­смо све из­во­ре,/ А по­ра­зе про­гла­си­смо за по­бе­де. / Сво­ју му­дрост рас­то­чи­смо на из­бо­ре.

Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње, /Не чу­ју се ни про­те­сти ни ја­у­ци;/ Под сра­мо­том жи­ви на­ше јав­но мње­ње, / На­ра­шта­ји, ко­ји си­шу ко па­у­ци. / Под сра­мо­том жи­ви на­ше по­ко­ле­ње.

По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не,/ Не ви­ди се јад­на на­ша зе­мља ху­да; / Ал кад по­жар по­ду­хва­ти на све стра­не, / Ку­да ће­мо од све­тло­сти и од су­да! / По­мр­чи­на при­ти­сну­ла на­ше да­не.“

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.