Уторак, 07.12.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

И кромпир има очи, али...

Скоро четири године у Београду. Скоро сваки дан. Студентска менза. Седиш за столом и једеш компир. И још по нешто. На столу осим твог тањира нема ништа.

А онда, четири и кусур година у САД. Скоро сваки дан. Опет студентска менза. И опет кромпир. И још свашта нешто. На столу, поред твог тањира, стоји мали метални држач за папир.

На том држачу стоје неки папири у разним бојама. Кад их први пут видиш, изгледају мало чудно. И запиташ се, шта они уопште раде ту. А на тим шареним папирима, разни текстови. Позивају те ако желиш да се укључиш у удружење за посматрање звезда, ако желиш да донираш старе играчке, да помажеш старијима, да играш неки аматерски спорт, или дођеш на неку дискусију са гостујућим предавачем. Све то у организацији непрофитних студентских група.

Просечни амерички студент има барем три ваннаставне активности. Та секција „остале активности“ се на резимеу чак и подразумева. Ако то немаш, поставља се питање – па шта си ти побогу радио ван предавања и домаћих?

Поред тога, ти папири те често зову на праксу. То је оно кад радиш „за џабе“ или скоро за џабе, обично кад је време одмора, и то често веома једноличне послове. Рецимо да ископираш хиљаде већ припремљених објеката у неком програму за цртање. Или да прекуцаваш неке документе, са папира у електронски формат. А можда, и да успут украдеш нешто знања. И, онда, ако не забрљаш, добијеш позив следеће године, да опет радиш, скоро за џабе. Све док не дипломираш. Е, онда кад дипломираш, онда добијеш посао. 

Сад се ти драги читаоче можда мислиш – јесте, све супер звучи, ал’ то може у Америци. Па јесте. Али може и у Србији. Ја радио. Не оно као – чуо причу. Радио. Исто за џабе. Годину дана. И то док сам студирао. Али не што ми је тата нашао ту праксу.

Нашао сам је сам радећи у једној организацији студената, исто за џабе. И радио ја исто тако неке безвезне послове. Иди одштампај ово. Иди однеси ове папире том и том. Ствари за које ти баш и не треба диплома. Ствари за које би неко помислио да сам имао превисок просек оцена. И нисам ишао на море. Нити на скијање. И успут, неко је приметио да сам ја можда способан и за нешто више од фотокопирања.

Али добро, рећи ће неко – свуда постоје изузеци. А која су правила?

Жетон је правило.

Не знам да ли мензе у Београду још увек имају оне металне жетоне које добијеш кад вратиш прибор за јело. Америчка менза нема тих жетона. Ту покупиш свој прибор и тањире и однесеш на покретну траку. Још имаш и да сортираш сам кашику, виљушку и нож у посебне посуде.

Нема жетона, што значи да можеш да оставиш на столу тако како си јео. А што не би оставио?! Па ваљда ће неко да покупи. Не морам ја.

И данас остави један. Сутра троје. За недељу дана – па можда би требало увести неки систем – рецимо жетоне.

Па такав је систем – нема система. Решио систем једног дана да оде негде. Негде далеко.

Социолошка истраживање нам кажу да у сваком друштву постоје људи који немају тај „осећај за систем“. То је онај „лик“ што се убаци испред вас у реду на каси а да вас не пита да ли чекате, јер случајно има који корак више између вас и особе испред а њему се баш страшно жури.

Или онај што паркира на трамвајским шинама. Или онај  што је покрао паре од путарине, за путеве којима се и он возио.

Е па тих људи, у већини друштава на планети има веома мало. Око неких 10%. Са друге стране, исто има веома мало људи који увек и у свим ситуацијама имају тај „осећај за систем“. Исто тако негде око 10%.

А шта је са осталима? Па они се обично приклоне једнима или другима, у зависности од ситуације. Односно од њихове процене ситуације. Ма нема везе што сам сам паркирао овако. Па не морам баш сад да купим карту. Баци то ту, нема везе. Па то сви ионако раде.

А ти сви су ти, ја, он и она. Скуп појединаца. И њихових свакодневних одлука и акција. Потпис на социјални уговор.

А мали Американци не оставе тањир. Не зато што их снима камера. Него такве су норме понашања. И зато мали Американци имају мали метални држач за папире у шареним бојама уместо жетона.

Често, те ствари које су нам најближе, најтеже нам је да увидимо, а још теже да признамо. Али ево, ја ћу бити храбар, па ћу то урадити први. Макар у овој једној ствари, мали Американци су бољи од нас. Зар не би било лепо имати тај мали метални држач за папир? Макар што би постојала радионица за металне држаче, зар не? А можда и за понешто друго.

А признаћу вам и да сам и ја исто некада мислио да не треба купити карту за превоз. Или прећи улицу на пешачком.

Али ја сам пронашао где је побегао систем. Једним погледом у огледало. И престао сам да кривим друге.   

А ти? Ти види шта ћеш. Или нећеш.

Пријатно...

М. Н. Младеновић, Блексбург

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.