Да ли ће ДСС, ЛДП и УРС преживети

Судбина Демократске странке Србије, Либерално-демократске партије и Уједињених региона Србије после изборног фијаска крајње је неизвесна. Јер, у Србији мало која партија успева да се опорави после таквог гласачког ударца као што је пад испод цензуса.Mного веће и значајније странке у историји нашег вишестраначког система постале су у таквим ситуацијама, како каже политички аналитичар Дејан Вук Станковић, сасвим безначајне.

„Треба да се подсетимо како су прошли СПО деведесетих година или СРС двехиљадитих година, које су несумњиво биле политички моћније у јавном мњењу него што је било која од ових странака, па су доживеле да данас буду на политичкој маргини”, указује Станковић и додаје да СПО, додуше, само преживљава унутар неких коалиција.

И Владимир Гоати упозорава да ће се странке које нису прешле цензус суочити с губитком државног финансирања и сопствених донатора, па ће им бити тешко да преживе до наредних избора. Овај политички аналитичар је за агенцију Бета рекао да те странке, ако и преживе, неће имати велике шансе на наредним изборима, јер неће бити финансиране четири године.

Изузев Млађана Динкића, лидера УРС-а, који је најавио да више неће водити странку, остала двојица челника странака-губитника нису у својим првим обраћањима у изборној ноћи наговестили да одустају од својих страначких намера. Војислав Коштуница, председник ДСС-а, указао је напозитиван резултат ДСС-а на изборима за Скупштину града Београда и захвалио грађанима који су гласали за ДСС и остали верни државотворној политици те странке у немогућим условима. Чедомир Јовановић, председник ЛДП-а, рекао је да жели да верује да Србија није погрешила тиме што је изабрала и поручио да ће ЛДП на наредним изборима бити јачи.

Да ли ће УРС моћи без Динкића чији потез не може а да се не окарактерише као врло частан и политички одговоран?

Ни на ово питање нема сасвим децидног одговора, али треба се сетити да је први председник Г 17 Плус, из кога је УРС потекао, био Мирољуб Лабус, а да је Динкић у то време био извршни директор. С друге стране, кад је реч о томе шта се догодило са УРС-ом, којем ни истраживачи јавног мњења нису давали велике шансе на овим изборима, Станковић указује да су они на прошлим изборима имали две тачке које су им дувале у леђа да пређу цензус, департизацију и регионализацију, али да ниједна од тих предизборних идеја у међувремену није остварена. Уз то, овога пута су на изборе изашли са позиција опозиције, а постојала је и хипотека нереализованих предизборних обећања и широко распрострањено уверење да је управо Динкић крив за економски неуспелу транзицију.

Кад је реч о ДСС-у, још раније је постављено питање да ли је та странка пред распадом. Додатну недоумицу шта се тамо заправо збива изазвала је чињеница да су са листе ДСС-а за ванредне изборе избачени неки виђени чланови странке који су учествовали у раду парламента, који су, како се у медијима објашњавало, инсистирали да се ДСС демократизује, да се врати изворним принципима и другачијем медијском приступу. Говорило се, такође, да се Марко Јакшић посебно залагао за стварање „патриотског блока”, па је оцењивано како је једно крило у тој странци ближе Дверима него самом ДСС-у. Станковић, међутим, указује на то да је потписан Бриселски споразум против кога је ДСС, али да ова странка која заговара радикално другачији концепт, није нашла добру комуникацију са бирачким телом, није нашла могућност да људе мобилише против тога.

Будући да се рачуна да је коалиција у којој су Нова демократска странка Бориса Тадића и Заједно за Србију Душана Петровића, уродила плодом умногоме захваљујући савезништву са Лигом социјалдемократа Ненада Чанка, који је покупио гласове у Војводини, питање је да ли би ЛДП, који је, иначе, на изборима 2007. био у коалицији са ЛСВ-ом, боље прошао да се уочи ових избора одазвао позиву Чанкових лигаша да дође на састанак у Нови Сад. С тим у вези наш саговорник каже да накнадно није могуће проценити штету, али указује на то да је политичка сцена у Србији значајно промењена у односу на време када је ЛДП могао да рачуна на неке гласове на основу своје јаке идеолошке профилисаности. Заправо, њихова и европска и косовска прича имала је цену онда када су њоме могли да поларизују политичку сцену. Међутим, ЛДП је од 2008. странка спремна на прагматичне компромисе са влашћу, те отад губе своје чврсто идеолошко језгро и из странке одлазе неки истакнути чланови, а губи се и политичка оштрица.