Недеља, 29.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Случај „Ковачић” или о конкурсима на универзитету

Проблем с којим се недавно суочила колегиница Ивана Ковачић, ванредна професорка Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду, а који још није добио свој епилог, навео ме је да напишем коју реч о томе како се код нас уопште примају универзитетски кадрови. Најпре, веома кратко о конкретном случају. Колегиници Ковачић, према ономе што сам чуо или прочитао, факултет намерава да ускрати могућност да јој радни однос буде продужен. Чланови департмана су рекли да не постоји потреба за новим конкурсом, то јест да им више није потребно место наставника, а декан је одлучио да одлуку департмана поштује.

Мислим да до оваквих случајева долази зато што систем избора није добар. Деценијама избори у универзитетска звања наставника, а то су доцент, ванредни професор и редовни професор, подразумевају да само ово последње звање значи и радни однос на неодређено време. Доцентима и ванредним професорима после пет година од избора истиче уговор, а редовни професор одмах по избору добија стални државни посао.Шта ту не ваља? По мени, систем има само једну ману – код нас је суштински неприменљив, само то. Систем је замишљен за средине с великом универзитетском конкуренцијом, за академске амбијенте у којима има много добрих кандидата за сваку позицију, тако да на местима доцената и ванредних професора може (и мора) да постоји својеврстан „проток”кадрова. У таквим срединама рад на одређено време заиста је то што му и име каже – рад који престаје истицањем уговора. Још прецизније, то је процес усавршавања ограничен и простором и временом, а није чекаоница за пријем у редовну професуру. Тако је одувек било у већини земаља континенталне Европе, а стварањем ЕУ и повећањем конкуренције систем је само „подмазан”, па све функционише како треба.

А како то изгледа код нас? Мени изгледа лоше, као крив калем. Притом, уопште ме не чуди што је тако, подсећа ме на народну пословицу по којој ни једна жаба, без обзира на свој видокруг, није на крају остала поткована. Примена овог за нас неподесног система довела је до следећег: конкурси за наставнике се расписују де јурезато што је исказана потреба факултета за радним местом наставника, а де фактозато што је истекао уговор одређеној наставници или наставнику. Први разлог је у складу с филозофијом закона, док другог разлога у закону нема, али је у савршеном складу са стварношћу. Први разлог се обично губи и њега више нико не помиње, док је други разлог практично све. Распитајте се за било који текући конкурс на државним универзитетима у Србији, рећиће вам да је то „реизбор” те и те колегинице или тог и тог колеге, премда то не пише ни у једном конкурсном документу.

Овакав пријем кадрова на универзитет произвео је море негативних ефеката. Можда је најважнији тај што се у изборе за наставничка звања увукао социјални фактор, тако да се често поставља питање да ли да се неко изабере у редовног професора или да остане без посла. У Европи је другачије, тамо кандидат нема посао на факултету на којем га тражи, па ово питање нема смисла. Али ко ће убедити нашег доцента или ванредног професора да у моменту пријављивања на конкурс за редовног професора постоји само могућност, али не и сигурност у успех? Нико, јер већ пола века у Србији влада неписана гаранција на посао универзитетског наставника. Из тога самоследи: ако ми је нешто загарантовано, зашто бих се онда уопште трудио да то и заслужим? Често ово подразумевање напредовања обухвата и асистенте, што је још горе. Сасвим се јасно сећам, када сам изабран за асистента приправника било је као да ми је неко уручио и полису осигурања на звање редовни професор.Такав систем нема никакве везе с обезбеђењем квалитета, он је његова супротност. Борба за квалитет кадрова и гаранција напредовања од асистента приправника до редовног професора нису компатибилни.

Мој предлог није компликован, о томе ћу детаљно другом приликом, али у најкраћем то би ишло овако. Пре свега, променити закон и јасно рећи да већ прво наставничко место, место доцента, значи и посао за стално. Да ли је ово супротно свему што сам у претходном тексту критиковао? Није. Овим потезом прекидамо с лицемерјем званим рад на одређено за звања пре редовног професора, али зато добијамо реалну могућност да заувек прекинемо с гаранцијом прелажења из асистената у наставнике. То такође значи да треба отворити четворо очију при избору доцената, а њихова каснија унапређења одвојити од питања радног односа. Овај систем, као ни један други уосталом, неће бити савршен, али с њим ћемо имати далеко мање штете, у то сам сигуран.

Најзад, ред је и да завршим оним чиме сам и почео – конкурсом на Факултету техничких наука у Новом Саду. На први поглед овај случај личи на једну од ретких дословних примена закона, случај чији је основни циљ унапређење квалитета. Нисам спреман да у то верујем, иако се не упуштам ни у разматрање стратегијефакултета, нити у процену квалитета кандидаткиње. Не верујем зато што мислим да овај систем производи лоше последице и у већини и у изузецима. Свака част Факултету техничких наука, по свему што знам то је једна од водећих високошколских установа код нас, али не верујем да би ускраћивањем радног места колегиници Ковачић факултет сутра био бољи. Да сам чуо да је прошле године на овај начин пропала трећина оваквих конкурса, не само да бих поверовао већ бих се и обрадовао. Овако, за овај један једини случај, нити верујем нити ме радује.

Професор Рударско-геолошког факултета у Београду

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.